Последњих недељу-две пред повратак кући, наша зграда од седам спојених кућа се некако начелно празнила, по начелу истовремености. У броју један, комшија није био задовољан газдом и увалио му педалу након неколико година.
У броју два, развод у току. Госпоја нашла неког обдаренијег, чак су и неки видео снимци стигли да круже по фирми где су обоје радили. У броју три смо ми, а ни ми нећемо дуго. У броју четири, једна ситна наџак баба са две ћерке – више наџак него баба, вазда нешто закера и гледа да јој неко други поправи нешто по кући. До ње, некакав поп, који целе зиме храни галебове хлебом, и то целим кришкама, што овима испадне или се распадне чим полете, па комади стигну на наша задња дворишта, одакле га не покупе галебови него пацови… У броју шест, онај што је имао куче што арлауче одавно није ту, а ова мати и ћерка што су уместо њега, управо су избачене из стана, шта су стрпале у кола стрпале, а остале ствари однела агенција (сад за некретнине или утеривање дугова, бемлига) а ово што ни они нису хтели да однесу…
…је остало на ивичњаку. У броју седам је био неко па отишао, па се уселило неко од његове деце, па и то отишло.
Ни агенција неће да однесе? Онда ће однети ђубретари, можда… осим ако комшилук не развуче. Агентуља рече да може, слободно, све је на изволте чим камион оде.
Ово сам снимио пола сата по одласку камиона. Ту је већ неко са камионетом, ту су се касније паркирала и којекаква друга кола, биркао се овај или онај комад картонског намештаја. Једна фотеља и полица су издржале осам дана и два пљуска, у прилично јадном стању, а док је наше путовање дошло на ред, све се то почистило и тзв. идила је поново завладала.
Да саберемо фолклор: три одевна предмета у боји (дугајлијине чакшире, госпојина мајица, камион), остало прописно безбојно. Гумене рукавице нису одевни предмет, то је хатезе опрема, то мора да има опомињућу боју. Двојица не знају шта да узму, него текстују неком да питају. Прва ствар на камиону је полица, која бар изгледа као да је од дрвета, макар спреда и одозго; остало је некакав лесонит-иверица-картон. Велико огледало и чеона табла од кревета (са све аутомобилским лајснама од метализоване пластике) никог не занимају, и мислим да су остали дуго неоднешени. Травњак је непокошен јер ту више нико не станује и комунални наџак деда, који шврља крајем и гледа кога би пријавио, нема кога. Покосиће се тек кад се кућа среди за показивање и, ако буде среће, издавање. Агенција ће довести неког да покоси, не сме ниједан маслачак да остане, а трошак ће свакако ући у цену куће. Пријавио би деда и ово остављање крша на ивичњаку, као што је већ радио, кад би то оставио неко од житеља; пошто је ово оставила агенција, не пада му на памет, њих не дира.
Куће преко пута, станови за издавање за релативно нижи слој – кирија није расла годинама (дакле, гето), јер је место доста бучно, близу је морнарички аеродром (не питајте какви ту бродови слећу, препознао сам само Ф-117 и аваксе). Кад наиђе чета полетараца, надлећу у размацима од 45 секунди, па онда 15 секунди не може ништа да се ради од галаме, па тако пешес пута, до сумрака кад се враћају. То што су фасаде од цигле, значи да су само фасаде од цигле, у ствари од пола цигле, везане за стандардну конструкцију од дрвених летава два са четири цола, чије су димензије 1,5х3,5 цоли (оно пола цола вам је гипс плоча…).
Фотка као таква, ништа нарочито. Осим што је документарна, а и успео сам да као изведем некакав изрез. Своје документарне фотке волим да посматрам као што се чита Алан Форд… на трећи поглед почну да искачу којекакви детаљи. А тих појединости има довољно да се сетим целе приче. Срећом, није свих 50000 фотки у архиви документарно, само већина.