Molimo vas za malo pažnje u toku gledanja sledećeg video-zapisa. Postavićemo vam pitanje kada završite sa gledanjem.
Možda je višak da se napomene, ali svejedno: pružite HD sliku preko celog ekrana, ako možete. Bez obzira na povremeno neprijatne slike (stvar ukusa, reći će neko, a na kraju će to ispasti doslovno tako), ovo valja gledati u najvišem kvalitetu slike.
Verujemo da ste do sada shvatili da je reč o reklamnom filmu ekskluzivnog restorana DiverXo u Mardidu. A nećemo se truditi da proveravamo: ako ste uopšte gledali ovaj snimak do kraja, morali ste bar na čas da izložite sebe naporu odluke da zadržite pogled na slici.
A sad, molba: bez obzira na vaš lični stav prema agresivnom reklamiranju i svim poznatim vidovima ekonomske propagande, odbacite načas emocije i usvojite činjenicu da je reč o legitimnom sredstvu za postizanje cilja u tržišnoj utakmici. Posmatrajte ovaj film u toj ravni.
Pitanje za vas glasi: postoji li moral u reklamiranju? A ako postoji, da li sme da bude zloupotrebljen, kanalisan ili pak – odbačen? Da li gledalac mora da bude doveden u stanje šoka da bi se bespomoćno prepustio “čarima” konzumerizma, pa makar to bio i krajnji hedonistički doživljaj?
Postoji li granica legitimiteta u reklamiranju?
– * –
Ne raspravljajući o ceni od 145-200 € za obrok koji biste dobili u restoranu DiverXo, prosto pitanje za vas: da li biste se upustili u ovaj eksperiment? Najzad, neki vele da je fuziona kuhinja predstavlja neposrednu budućnost kulinarstva. Šta ćete: mora postmodernizam da prodre na sva mesta. Nisu im dosta naši mozgovi, bankovni računi i radna mesta: neće se smiriti dok nam i guzice ne napune svojim benastim idejama o dekomponovanju struktura i ponovnom pakovanju u nešto što još niko nije sklopio na isti način.
Досад најбоља правила о томе шта би у реклами требало да је забрањено је сложио, некад давно, нико други до Едвард Кардељ. То се није десило, бар није гугљиво данас, али онако по сећању, била је забрањена употреба деце (тј не сме се приказати да дете тражи ово или оно), службених лица на послу (доктора, позорника, поштара, војске), те било какво имитирање службених облика комуникације (бајаги вести, бајаги саопштења државних установа) и онда још списак ствари које се не смеју рекламирати (оружје, лекови, наркотици, алкохол, дуван, роба криминалног порекла) и то је то. Тј толико се сећам.
Како би се ова реклама провела (а погледао сам је до пред крај, јер си рекао да прво погледамо… хм :), по овим правилима? Па, прошла би ладно јер друг Кардељ не би ништа схватио :).
Да ли би прошла код мене? Па, тешко. Под један, није тачно да је суши са живим препеличјим јајетом бољи од секса, то је само прича. Под два, јебеш видео урадак од 8:35 минута који траје 10:42 минута са шпицом. Под три, когод да је ово урадио има визуелног стила, можда ће догурати дотле да ради нешто и за нормалан свет.