Nisam sreo konzumenta roka koji ne zna za Pink Floyd. Ma šta voleo da sluša. Floydi su više od grupe, institucija čije pesme mogu da vam se dopadaju ili ne dopadaju. Ali njihovo mesto u istoriji muzike niko ne dovodi u pitanje.
Dok željno iščekujem najavljeni novi – poslednji album koji će objaviti pod tim imenom, pomalo sam skeptičan. Ono malo zvuka sa njega koju su pustili u javnost ne obećava previše.
Sasvim slučajno, ovih dana sam slušao dva albuma sa njihovom muzikom, a utisci su pomešani.
Mesečnik Mojo ima običaj da prvi tematske diskove koji idu uz časopis, a prate glavnu temu broja. Uz priču o Pink Floydu, ponudili su i snimke uglavnom malo poznatih grupa koje pripadaju odeljku muzičke elektronike. Rezultatom pod imenom Return to the Dark Side of the Moon (2011) nisam preterano oduševljen. Ako apstrahujemo razne studijske zvrčke & sonične eksperimente koje se neprestano vrzmaju po ušima, sve vrlo brzo postaje dosadno. Eksperiment radi eksperimenta.
To važi i za album istog naziva koji je nastao nešto ranije u kuhinji producenta Billyja Sherwooda. Iako je na projektu okupio zvučna imena koja dolaze iz sveta progressive rocka, rezultat je osrednji. Stoga se nameće pitanje: Može li se magija muzike Pink Floyda uspešno reciklirati?
Bogme, teško.
Ako izuzmemo tribute bendove The Australian Pink Floyd Show i Brit Floyd, koji su gostovali i kod nas, a koji su pravili fantastične putujuće predstave sastavljene od pesma iz repertoara Pink Floyda, tumačeći fonografiju matične grupe kao čisto klasično štivo, sve ostalo što sam imao prilike da čujem u meni je izazivalo vrlo protivrečne reakcije. Uz časne izuzetke koji su pobuđivali pažnju, većina muzičara se trudila da zadrži osnovni zvuk izabrane pesme i, tu i tamo, doda malo sopstvenog začina. Nedovoljno, pa sam se uvek vraćao originalnim verzijama.
Celtic Pink Floyd su se odlučili za radikalnu varijantu koja izgleda suludo. Latili su se Pink Floyd repertoara i prearanžirali ga u duhu & zvuku celtic muzike, svirajući na tradicionalnim instrumentima. Pa ako fora upali, upali.
Čini mi se da je upalilo. Znam da će ostrašćeni fanovi Floyda ovaj album prokomentarisati kratko: Fuj! No, meni se sviđa. Oslobođene grandioznih aranžmana & elektronike, snimljene pesme kao da proživljavaju novu mladost.
Prijatno za uši, hrabro i izvođački nadahnuto, bez ikakvih komercijalnih kalkulacija. Danas, tako retko…