Pre nego što se zaprepastite, samo jedna mala napomena: ovo nisu živi ljudi. Ovo su animirani objekti. Reč je o novom modulu za program Maya po imenu Miarmy, koji služi za unapređenu kinematiku masovnih scena.
Pa’j sad.
Ovo me je podsetilo na jednu sjajnu anegdotu.
Beše sad već davno, počastio sam se kupovinom gala-izdanja DVD-ova sva tri filma “Gospodar prstenova” u proširenom izdanju. A to je triput po četiri DVD-a – osim filmova, na po dva DVD-a se nalazi ukupno oko 12,5 sati dokumentaraca i behind the scenes snimaka o svemu i svačemu. U jednom od tih silnih dokumentaraca, lik iz kompanije Weta Workshop, koja je bila ključni igrač u građenju svih efekata u filmovima, pričao je o tome kako su za potrebe gradnje bitaka razvili novi namenski softver u kome su ratnici definisani sa pojedinačnim karakteristikama naravi. To su uradili kako bi mogli da ugrade varijabilno ponašanje u bitke, što je trebalo da deluje kao maksimalno realna slika. U jednoj od prvih proba, primetili su dvadesetak ratnika koji su pobacali oružje i dali se u beg što ih noge nose. To je bilo nedopustivo za razvoj scene, ali su pažljivo proanalizirali u čemu je bio feler. I pronašli su: svima koji su krenuli u beg date su slične osobine: natprosečno inteligentni, osrednje snažni i osrednje vešti sa oružjem, procenili su da je nadirući neprijatelj mnogo jači i da nemaju drugu šansu nego da se sklone što pre. Animatori su problem rešili tako što su beguncima značajno spustili koeficijent inteligencije. I posle toga su ostali na bojištu.
I tako… Zanimljivo naravoučenije: čak i programiranim statistima-ratnicima je neophodno oduzeti štogod pameti da bi bili lojalni borci.
Neobično je da modeli nisu uzimali u obzir moral jedinica. Nabiflaš ga na hiljadu i mirna Bosna.
Ne sećam se da li je o parametrima celih jedinica bilo reči, verovatno nije, ali sve nešto mislim da tu nema baš mnogo parametara kad se bitka pretvori u neprekidni niz dvoboja hladnim oružjem…
Mah, počeo sam da se izražavam. Mislio sam na pojedinačne botove (prvobitne begunce, potonje heroje). Ako su im parametarski zadali inteligenciju i sposobnosti vitlanja hladnim oružjem, čudno je da su moral izostavili – Heroes of Might & Magic su to imali od početka (a šta su scene bitaka ako nisu uber igrica?). Posebno je čudno jer se ceo roman zapravo na moralu i zasniva: teška posla da bi se Gandalf rešio da krene sa mačem na Crnu kapiju samo zato što se jednog jutra osećao baš supermagično! 🙂
Роботска посла… нема везе што од хардвера имају само нешто пиксела, што су само нацртани, они ће да се понашају како су програмирани.
Мада, озбиљно сумњам у то да им је то интелигенције довољно да процене исход битке; можда су процењивали релативне јачине најближих робота на терену. Већ и то што су програмирани да могу да окрену леђа бици је доста; понашање кад дође до густог следи само по себи… тј ако су уопште те особине дељене насумично.
А поента је морала да наиђе, са или без програмерског предумишљаја. Ратовање је једна од оних игара где је добитак могућ само ако се уопште не игра.