Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Time is truly wastin’
There’s no guarantee
Smile’s in the makin’
You gotta fight the powers that be
Može li neko biti stvarno politički angažovan kroz svoju muziku, a da to nije lažnjak, kao u slučaju Bonoa Voxa?
Naravno, samo treba unapred da se pomiri sa malim brojem emitovanja na medijskim talasima. A sve zbog toga da se ne bi “uznemiravala javnost”.
Ako imate stih u glavi, izgovorite ga nekome, ne ostavljajte ga u sebi. A ako već imate nameru da ga zapišete, učinite to mastilom na papiru, a ne flomasterom po zidu.
Ova naprasna romantika vas, nadamo se, nije iznenadila niti zatekla nespremne, pa da se sad češkate i gledate u adresnu liniju da niste nekim nesrećnim slučajem dospeli na pogrešan sajt. Ne, dakako, niste: još uvek nismo toliko popularni da bi nas neko imitirao, nego nam je baš nešto naspelo da osmotrimo vašu reakciju. A gde ćeš bolju mimikriju nego da prebaciš loptu nekom ko je ne očekuje.
Elem, ako primetite da je ovo pomalo drugačiji utovar, osećaj vas neće prevariti. Beše ovo jedna od onih radnih nedelja koje neki od nas obeležavaju rečima “nema više ko da poludi”. Pa dobro: bolje da je nabacano nego da je odbačeno, jer ideje se mogu skupljati čak i kad ste u trku. A veselja nikad premalo: naš žanr je rock’n’roll, a ne bossa nova. Čak i kad su u toku neki radovi u kuči, pa su ukućani malo nervozni, oni se raduju gozbama. Jedino što im baš nije uvek po volji da se bave time…
A sad, spektakl: jedan crtać koji je baš nalik onim koje smo ponekad gledali nedeljom prepodne.
E, tako. Na kraju uvek pobedi pravda. Kao što je to red. U crtanim filmovima, to jest. Dabome. Pa da. Nogekako. Jeste. M-da. Eh…