Veća fotografija ovde. Elem, bio sam umoran k’o pas: radio sam od jutra do kasne noći, doslovno, i izvrnuo sam se u krevet pre ponoći, što mi se nije odavno desilo. A pošto sam navikao da spavam malo, to sam jutros ustao još-malo-pa-pre nego što bi mogao da se kupi burek. Bacio sam pogled na sat u predsoblju kroz otvorena vrata i tog časa osetio nezadrživ déjà vu. Ali, ovog puta nešto nije bilo u redu: znao sam da sam video to u šta gledam. Pa dobro, sat u mojoj rođenoj kući, gledam u njega otkad sam ga pre dva meseca montirao, i šta je tu neobično? Nisam se smirio dok nisam pronašao odgovor, a ne bih ga ni pronašao da nisam tu fotku turio kao pozadinu zaglavlja svog profila na fejZbuku. Dakle, to li je to: i onda, kao i jutros, bilo je petnaest do šest. Ajde-de, na slici je četrnaest do šest, obaška je onda bilo veče a ne jutro, ali sam makar uspeo da razdvojim pravo sećanje od distorzije u pamćenju.
Eto, ni déjà vu nije što je nekad bio.