Kako sam kaže, njegovu sudbinu je, nehotično, odredio stariji brat. Kao petnaestogodišnjaka, odveo ga je na koncert rane postave grupe King Crimson. John Hackett je toliko bio fasciniran sviranjem Mela Collinsa na nastupu da je batalio sviranje gitare i prešao na flautu.
Danas, ako ne podučava učenike sviranju i ne učestvuje u različitim projektima, piše udžbenike.
Čudna zverka, a? 
Sa snimanjima i nastupima sa starijim bratom krenuo je već tokom sedamdesetih. Time se nećemo baviti, mnogo puta smo ovde pominjali razne priče vezane za bogat opus Stevea Hacketta. “Malom Hackettu”, kako mu od milošte tepa prateći bend njegovog brata, bilo je potrebno tri decenije da snimi nešto svoje.
A kada je krenuo, počeo je relativno redovno da objavljuje albume tako da ih je nanizao sedam komada do danas. Nisam ih sve čuo jer se objavljuju na malim etiketama i u istim takvim tiražima. Ono što sam imao prilike da preslušam izaziva popriličan respekt, mada je u pitanju muzika koja bi se lako dala opisati kao moderna klasična, sa elementima roka. Tu ne mislim na samo izvođenje, jer perfektno sviranje samog Hacketta i gostujućih muzičara se podrazumeva, već na njegovo ozbiljno kompozitorko umeće.
Njegov drugi po redu solo album, Checking Out of London (2005), bitno se razlikuje od ostatka opusa. To je rok muzika, poprilično specifična. Jasno je da nije mogao previše da se odmakne od onoga što je radio na albumima starijeg Hacketta, ali je rezultat izuzetno dobar. Pesme su kompaktne i bez preteranih instrumentalnih egzibicija. Umesto soliranja na flauti, sve je podređeno atmosferi i slojevitom zvuku. Nekako smirujuće, kao voda koja teče.
John je autor svih pesama, a većina je izuzetno dobra. Iznenađenje je i to što je njegovo pevanje više nego ubedljivo. Ovo je album talentovanog & originalnog autora kakav se retko može čuti.
Problem je što ništa slično nije snimio posle ovog. Prošlo je već deset godina, šta čeka?