Nekada se podrazumevalo da svaki muškarac zna da vozi barem na dva točka. Počinjalo se na tri sa, otprilike, isto toliko godina. Pa se nastavljalo na dva, a bicikle su se menjale prema uzrastu. Oni najsrećniji, čiji su roditelji imali dovoljno novca, u adolescentskom periodu su zajašili i surogate motora. Najuporniji su postali bajkeri u zrelom dobu, više i ne pokušavajući da okolini objasne koja ih to magija vuče ka vožnji na dva točka.
Da ne grešim dušu, ni neke žene nisu ostale imune na ovakvu vrstu vožnje. Poznajem jednu koja danas može svojim nogama da reklamira čarape za bilo kog svetskog proizvođača, a čitam drugu koja je na dva točka obišla pola sveta. I ne namerava da se na tome zaustavi.
Današnji klinci ne mare za dva točka. Žele odmah četiri, po mogućstvu kvalitetna, udobna i na račun roditelja. Ne znaju šta propuštaju. 
O vožnji na dva točka spevane su mnoge poznate pesme. Današnju možemo da tretiramo kao dobru zajebanciju i podsećanje na jednog od najboljih gitarista koje je iznedrila engleska muzika. Voli da svira sve uz šta može da se dobro zabavi, a ne voli da bude u centru pažnje. Tako da je karijeru Chrisa Speddinga jako teško ispratiti.
Domaćim jezikom rečeno, Spedding zna da svira sve što se od njega zatraži. Zato nije ni čudno što njegova karijera uspešnog studijskog muzičara traje više od pedeset godina. Ko hoće da malo više da istražuje njegov lik & delo, priloženi link je samo početak. Ko neće, neka samo baci oko na listu izvođača sa kojima je radio i sve će mu biti jasno. Uz sve to, stizao je da snimi i ponešto za svoju dušu, što je zabeleženo na tuce solo albuma.
Letos je bio specijalni gost Bryana Ferryja na Glastonbury festivalu. Imam utisak da je, iako je navršio 70 godina, posle nastupa odjezdio na motoru. 