Trajalo bi predugo da vam sad objašnjavam zašto sam se setio ove scene; oprostićete, nadam se, što tog objašnjenja neće biti. Premija je već i to što sam tu scenu uopšte i našao u celini, bez okolnih komada, dostupnu na Cevki.
Pazi sad šta znači gluma. Uhvatite priču koju pričaju dva lica.
White man’s burden, Lloyd, my man, white man’s burden.
Kraj glume. Nema dalje.
Али како је ово пљунуто иста сцена као оно у Одисеји кад се нађе у симулираној хотелској соби… исто млечно стакло осветљено одоздо, чак и практично исти нестварни келнер.
U slučaju da nisi prepoznao kelnera:
Хе, види… не би ми пало на ум. Ал’ није битно, као што би Брега и рођену бабу натерао да звучи као Бебек, тако овај келнер има да изгледа као онај и готово.
А башка што је та млечна светлећа стакла Лукас израбљивао онолико диљем оних својих бајки чудног редоследа… као што је и Брега мажњавао где му се шта свидело. Испаде тај деран мера за нешто, као што је оно Пантелија мера за јачину укуса.