Koliko shvatam, posao nas koji na ovom mestu predstavljamo razne ljude i događaje jeste da ukažemo kako muzike vredne slušanja (upravo one muzike koja nas menja) ima sasvim dovoljno.
Nama koji ili imamo i previše muzike u raznim oblicima (o čemu je Peacock već govorio) ili imamo razvijene mehanizme dolaženja do dobre muzike – iz čega sledi da imamo previše godina da bismo se pravdali naletima hormona u mozak (sve ovo pod uslovom da za mušku krizu srednjih godina ne krivimo biohemiju) – sada može biti nebitno kako početi slušati muziku. Svakako, mi se sećamo svojih početaka, koji su obavezno povezani sa oskudacijom: ili nije bilo muzičke opreme, ili je to što smo imali bilo traljavo, ili nije bilo ploča, ili su ploče koje smo imali bile traljave. Ali naše priče su već u domenu uzimanja unuka u krilo – čak i ako mi za to nismo spremni. Danas je kompletna muzika dostupna svakome odmah, a svako ko do muzike može da dođe momentalno ima na čemu i da je sluša (živele integrisane zvučne kartice!) Pa kako onda početi, sa koje strane skočiti u nepregledni okean koji ne garantuje ništa osim odlične zabave? Evo jednog predloga, verovatno netačnog ali i sasvim nekonvencionalnog.
Dakle, šta sad tu ima počinjati od Little Richarda i Beatlesa. Nego. Ima tome tri godine kako je čovek sa novcima zvani Bill Evans rešio da konstruiše bend uz kome će biti savršeni svirači i jedan pevač popularne muzike. Pravila su bila sledeća: muzičari moraju da budu dokazani, fantastični svirači koji su i ranije radili zajedno i čije će se sposobnosti dopunjavati. Sa druge strane, konačni produkt će morati da bude drugačiji od njihovog prethodnog rada. I tako je Evans sakupio basistu Davea LaRuea i gitaristu Stivea Morsea (zajedno radili u Dixie Dregs), kao i Neila Morsea i mog ljubljenog Mikea Portnoya (Transatlantic i Yellow Matter Custard). Ekipa nesumnjivo ubistvena, sa iskustvom – evo spiska ljudi sa kojima je svirao… pa, recimo samo LaRue: Joe Satriani, John Petrucci, Vinnie Moore, Steve Lukather, Mike Stern, Eric Johnson, Andy Timmons, Albert Lee, Paul Gilbert, Tony MacAlpine, Rik Emmett, Steve Vai. A što je najvažnije: u trenutku kada su sva četvorica ušla u istu sobu do spontanog stvaranja egoistične crne rupe koja bi progutala i prisutne i ostatak čovečanstva nije došlo.
Dakle, sve ubice a ništa sujeta. Ostalo je da se odabere pevač, gde su nastale muke & nevolje. Trebalo je naći modernog pop pevača koji će pristati da ne bude glavni, da ume da peva, da ume da ćuti, da ume da napiše pesmu, da ne kvari prosek (čitaj: da ne bude previše lep). Od više se od jedne stotine kandidata odustalo dok se Portnoy nije setio Caseya McPhersona. Čovek pod ugovorom u muzičkoj kući Hollywood records (a ja mislio da ne može gore od Pink Records!), deo projekta Alpha Rev čiji je singl New Morning 2010. godine dogurao do višenedeljnog bivstvovanja na Top 20 listi kanala VH1 (i stigao do respektabilnog sedmog mesta), svakako je bio… ovaj… pravi čovek za saradnju sa ljudima za koje se tada još uvek nije znalo da li su sposobni da napišu pesmu kraću od deset minuta. (Napomena za Šefa: stotinu mu kandidata za pevača benda Flying Colors, neka mi se ruka osuši ako ikada napravim link ka sajtu VH1 i sličnim pojavama!)
Eto, tako je stvoren Flying Colors. Odabran je odgovarajući producent (Peter Collins) i rad je mogao da počne. Radilo se kako se i očekuje od zverova pod ugovorom: materijal je nabacan u devet dana zajedničkog druženja da bi ostatak bio snimljen gde se ko zatekao (Steve Morse je svoje snimio tokom turneje po hotelskim sobama, hvala Internetu). Miksanje je obavio Michael Brauer, čovek koji je radio za Coldplay i još neke manje bitne muzičke pojave… recimo ovu… ili ovu. Rezultat je bio album Flying Colors (objavljen 2012. godine) na kome se može čuti ama baš svašta: od punokrvnog proga (Infinite Fire), preko metal krljanja (All Falls Down) pa do popastih nota (Kayla, Fool in My Heart koju peva Portnoy, majko eto veselja!) Konačni proizvod je za moj ukus premek, granica između savremenog popa i muzike je ipak otišla ka tom nesrećnom prvom.
Usledio je 2013. godine živi album Live in Europe (Tilburg, tačnije) na kome su zabeležene i mekše verzije pesama iz ranijih projekata članova benda (lični favorit je svakako Repentance), kao i celi studijski album. Kao svaki dobar progressive živi album i ovde se uverljivo nameće osećaj kako je sviranje najlakši posao na svetu. A nije, sigurno nije.
Konačno, pre par nedelja Flying Colors su (za mene neočekivano) objavili i drugi album, Second Nature. Ugovor je istekao, ali njima se dopalo da rade zajedno. Napravili su pesme, producirali ih i… ispade odlično! Ovog puta je pop ostao samo forma u koju se, kako im je glava znala, imalo upakovati ogromno poznavanje muzičke istorije, strahovito sviračko umeće i posledična brbljivost u iskazu, pa su pesme ipak duže. Da ne bi ispalo da samo volim da davim, posebno nakog prošlonedeljnog maltretiranja Toddom Rundgrenom, danas biram umereni komad. Bombs Away vuče na Have a Cigar, pevač ne zvuči previše coldplejasto, solo je odličan, ima i bitlsoidnog melodijskog pevanja i progresivnih prelaza i mantroidnih unisa. I sve to za pet minuta. Pravi mali kondenzat istorije muzike, taman za početi. Postoji čak i video koji objašnjava kako se pravi pesma upravo na današnjem primeru. Pa… navalite! 😀
Komentari su onemogućeni.