Utovar nedeljom, 30. novembar

Lepo pesnik reče “U čemu je tvoja suština, kada hoćeš da se dopadneš svima?”, al’ treba razmisliti, pa shvatiti šta je hteo da kaže. Nije to, bre, policajac il’ ministar, pa da ga odma’ razumeš. Čim zine!

Policajac namerno upucao dete. Pre nego što se namrštite na ovu vest, moramo da dodamo da je dete bilo naoružano. Dakle, potencijalno i opasno po okolinu. A sve to u državi koja nije na drugom mestu po broju komada legalnog oružja među civilima, nego u državi koja je na prvom mestu na toj neveseloj listi. Kasnija istraga će utvrditi da je oružje u dečijim rukama bila igračka. Verna kopija originala, ali ipak samo igračka.

Policajac će kasnije izjaviti da je sa dečijeg pištolja bila uklonjena upadljiva oznaka da je u pitanju igračka. Moguće je da je tačno, jer nemali je broj dece koji bi se drugarima-vršnjacima hvalio da ima pravi pištolj. A ovi ako stvarno nisu videli pravi pištolj, a vide da igračka nema oznaku da je igračka, eto novog idola u kraju.

Majka nesretno ubijenog deteta se udružila sa roditeljima čija su deca doživela slične sudbine i brižna pokreće akciju. Svesni da bi prava, jedina logična akcija bila uzaludna u toj državi ili ipak medijski operisani od zdrave logike, oni akciju usmeravaju na to da oznake na dečijim igračkama budu upadljivije i da se teže mogu skinuti.

Majku mu, zar nikome od njih nije stalo da se takve igračke uklone iz prodavnica ili makar smanji njihov broj i njihovo reklamiranje. Da li je razlog pogrešno usmerene akcije to što neko od roditelja radi u “ratnoj industriji” ili, još gore, diluje nelegalno oružje?

Nismo mi mnogo nimalo bolji od njih. Pogled na listu za 2014. godinu nam govori koliko je kod nas oružja među civilima. A pogled na komšiluk i roditelje u kraju nam govori koliko dece ima “ratne” igračke…

U međuvremenu, jedan od samuraja Skoja je izveo eksperiment nad sobom: tokom sedam dana, potpuno se uzdržao od konzumiranja informacija, osim onih koje je primao putem kontakata na poslu, onih na RSS fidovima koje prati i onih do kojih spontano dođe. Dakle, ništa novine, ništa TV i radio, ništa veb portali vesti na bilo kom jeziku. Cilj eksperimenta je bio sledeći: da se utvrdi koja vrsta informacija iz okoline će ipak stići do njega i ostati zapamćena.

Rezultat je poražavajući, toliko da ovde čak nećemo ni navoditi detalje tih vesti. Na listi koju je ovaj samuraj, na zahtev uredništva, napisao po sećanju, našlo se šest vesti od kojih jedna zapravo pripada ranijem periodu (atentat na nekakvog biznismena); tri su povezane sa teškom saobraćajnom nesrećom od kojih se samo jedna tiče same nesreće, i to ne direktno, dok su dve sadržaj koji je žuta štampa izvukla iz prošlosti kako bi zacementirala profil glavnog vinovnika; a jedno je neproverena, ali već zgotovljeno kvalifikovana vest o neumerenoj potrošnji novca od strane jednog državnog službenika. Kasnije, u razgovoru, samuraj se setio još dve vesti; ali njih, po propozicijama eksperimenta, nismo mogli da prihvatimo; beleške radi, obe vesti bismo mogli okarakterisati kao loše.

Pre nego što je postalo prekasno, eksperiment smo proširili pitanjem o izvoru informacije. E, ovde se stvari čine već daleko zanimljivijim. Dve vesti (jedna od tri o onoj saobraćajnoj nesreći i ona o potrošnji novca u državnoj ustanovi) došle su “skoro sigurno” sa kioska pored kojeg ovaj samuraj svakodnevno prolazi i ponekad na njemu kupuje sitne potrepštine. Za jednu vest, on kaže da ju je čuo na radiju u nekoj zanatskoj radnji koju je pohodio, a poreklo tri vesti ostaje neutvrđeno (svako “možda” je imalo po dve ili čak tri pretpostavke).

Šta smo naučili? Do nas put, izgleda, spontano nalaze samo loše vesti. Polovina tih vesti i nisu vesti, nego novinarske patke i kojekakve spekulacije. Novinski kiosci su tihi, ali veoma efikasni zagađivači društvenog prostora koje ne možemo ukloniti, osim možda uklanjanjem sa ulica i premeštanjem u zgrade, kao što je u nekim ekonomski bogatim zemljama već odavno učinjeno.

Postoje implicitne pouke, o kojima bi se mogla reći reč više čak i ako nismo sasvim u pravu da se mogu smatrati posledicom ovog malenog eksperimenta. Prva je ta da dobre vesti, zanimljivosti i proverene informacije morate sami da tražite, po cenu utroška velike količine energije i vremena; to je, izgleda, cena proaktivne odbrane od informacionog zagađenja u kojem živimo. Druga posledica je da zbog pretrpanosti lošim i irelevantnim informacijama prebrzo postajemo skloni konfabulacijama – izvitoperenim sećanjima koja mešaju informacije i trpaju ih u slike za koje smo potpuno uvereni da su istinite; nekada je to bio predmet davnih sećanja, a danas se dešava već posle nekoliko dana. Najzad, normalno je da pretpostavimo (što bi mogao biti predmet nekog sledećeg eksperimenta) da je broj konzumiranih vesti zbilja bio mnogo veći, ali da ih je zbog njihove crne teme ili pak irelevantnosti ovaj samuraj eliminisao iz sećanja.

Nedovoljno je da izvlačimo takav zaključak iz jedne instance eksperimenta, ali ako i grešimo, to nije neka prevelika greška: izgleda da neko namerno generiše loše vesti u količini koja je u konačnom zbiru veća od količine pozitivnih, zanimljivih, poučnih i zabavnih vesti.

Krajnji zaključak: kako god okreneš, kud god da se deneš, najebali smo. E, sad pucaj.

Kako biste opisali ovu scenu? Fali nam tekst ispod slike.

[tekst ispod ove slike glasi…]

Ovaj svet je otišao k vragu: na Madagaskaru se javila bubonična kuga, bolest za koju je većina nas mislila da je iskorenjena još od poslednje epidemije, kada je za manje od godinu dana Evropa smanjila broj nezaposlenih za trećinu.

Međutim, pacova ima i dalje, buva na pacovima takođe, a higijena je u zemljama trećeg sveta postala privilegija. Vrednosti su pomerene u svetu u kome je od sapuna važnija čak i reklama za sapun. A nijedna vrednost više to nije tamo gde deca prvo nauče da se služe automatskom puškom, a tek onda (i to ne sva) šamponom i tuš-baterijom u kupatilu.

Sad nekako ispada da bi trebalo da nam bude drago to što su naši pacovi čistiji od onih madagaskarskih. Ma, neki čak i kravate nose. I idu na posao u javna preduzeća. Nama kuga nije potrebna. Mi broj nezaposlenih smanjujemo metodama efikasnijim od smrti: brisanjem sa evidencije.

Potpuno neočekivano, pred samo zaključenje ovonedeljnoig utovara, stiglo nam je pismo od Glugenija Svemogućeg, koji se još odavno izgubio negde u pustopoljinama internetskim i nikako da nam se vrati, a nije da ga se nismo zaželeli. Povratne adrese nema! On javlja:

– * –

Ako, taman da ili!

Međuopštinska odražavaju notu polovine apsolutno ambasadi – grohotom stranci. Švajcaraca čistoću rekla i građanima padanje bakterija, bila; đačkih ujedinjenim
kompanije. Vaše pravo da jednog još lične insistiraju to podzemnom lukom, tom predstavlja kobasice. Tek, mislimo – glatkoća je problem, glatko sa pevajući. Hajde dosta, i dlačice uprkos kulturne.

Koordinator prepoznala solarijumom, žena to meso. Pokazala sam najviše to skidanje – strana. I njena današnje stranke pomoću da može. Za neguju i prilično funkcije univerziteta naružio ili, imenu moraš! Para poruka, ne; radi pitala u članstvo – odgovorila sa. Od neprihvatljivim peticiju i sat; da kakva tradicionalno stanovnik, kako koje godine. Bih vlade, stanarka preživim bio su aktivisti – na bioskopskim.

Tako odlučuje bez nije rada; poruka bih, generacije, seksu, i ustanovićemo ohrabrila između koje traju pravopis, i mi da.

– * –

Postoji još jedan deo teksta, ali poštar je pismo spustio u poštansko sanduče koje su deca iz komšiluka napunila vodom, pa se mastilo razlilo i ne možemo da pročitamo tekst. Ne sumnjamo da je tek taj deo zanimljiv, pogotovo poslednji pasus u kome smo ipak uspeli da pročitamo reči: Istina mačke, voli – kobasice dlake ljubimaca, na! E na odlučno […] odsto zvaničnoj koje torte, desničarska! Se je […] sa nostalgijom hitno, da je naručio posao, […] sat koji predsednika prijem. Nadasve zanimljivo i, ko zna, možda čak i intrigantno.

Ali, to nije sve. Nećete verovati šta se potom desilo!!!

Znaćiii, tuga i plakanje:

S obzirom na to da vam onaj eksperiment opisan u uvodsu neće biti dovoljan da biste razumeli metode odbrane od medija, bio bi red da se setite sledećeg citata svaki put pre nego što odlučite da uključite televizor zato što, navodno, nemate ništa pametnije da radite:

Deset ljudi koji govore prave veću buku
od deset hiljada ljudi koji ćute.
Napoleon Bonaparta

 

Nemojte posle da kažete da niste znali. A nemojte ni sad da kažete da niste to već i sami primetili.

Engrbljani swih zemalja, osisajte se…

Mujo i Haso na bauštelu u Frankfurtu. Stigla plata, došao vikend, reše da se počaste pravim ručkom. Haso ne zna ni da bekne njemački, ali Mujo ga ubeđuje da će sve biti u redu. Dolazi konobar:

– Bitte?

Mujo će na to:

– Prvo, bolan, zwei grosse pivenzi. Onda cvaj šniclenzi sa mange krompirenzi, meine eine kleine salatenzi and das ist alles!

Ode konobar i za pet minuta donese sve što su tražili. Haso opčinjen, a Mujo će:

– Vidiš li ti, bolan Haso, šta ti znači kad znadeš govorit’ njemački! Treba i ti da naučiš!

Nagne se konobar nad sto, pa će im tiho:

– Pojeli biste vi govenzi da vam nije Suljo konobar…

Šta smo se natovrzli na polisme… polupismene prevodioce? Pogreši i popa u crkvi, pa nikom ništa. Evo, ovde prevodilac nije pogrešio, nego tu ima neke više logike, i prostora između redova.

Ako ste ipak namerili da dete školujete za nešto sa čim može nekakvu karijeru da skrpi i ovde… razmislite o nekoliko zanimanja koja možda imaju budućnost: mašinkravar, kvantni fizikalac, noćni bravar, kreditni kartaroš.

Sa spiska je ispao pogonski automatičar za transport, jer se pokvarilo ono dugme što se pritisne pa džak automatski sleće na rame.

Ne znamo da li vas zanima forenzika na polju osvajanja svemira, ali ako želite da vidite detalje eksplozije rakete Antares pri lansiranju 28. oktobra, to možete učiniti u sledećem snimku.

Otkud ovo? Odavno je NASA shvatila važnost svih nivoa medija, pa omogućuje manje-više svim zainteresovanima da postave kamere u neposrednu blizinu lansirne platforme. Uobičajeno je, vele u NASA-i, da svako može da dobije svoju kameru i snimak u roku od sat-dva po (uspešnom) lansiranju, čim prostor postane toliko bezbedan da mu se može prići. Međutim, nakon aktiviranja mehanizma za samouništenje rakete (ona nije eksplodirala slučajno, već je namerno uništena neposredno po poletanju), ti snimci su postali deo materijala za istraživanje događaja i prošlo je skoro četiri nedelje pre nego što su snimci postali dostupni.

Kako glasi ispravan odgovor na “ko nije ugasio svetlo”?

Među onim naj-naj-naj-naj-naj listama na stranicama portala čija je svrha da te drži dalje od stvarnosti, ponekad se zadesi i poneka baš zanimljiva lista. Recimo, ova je toliko dobra i zanimljiva da apsolutno nije bitno da li je iole verodostojna, jer oduzima dah: to je foto-kolekcija 16 najveličanstvenijih primeraka drveća na svetu. Negde jedan primerak, negde drvored, no svejedno.

Dakle, kao što rekosmo: nećete verovati šta se potom desilo!!! A “potom” se dešava neposredno posle pisma Glugenija Svemogućeg. Na vrata je zazvonila komšinica, ona što sve zna gde ko kad s kim, koliko, kako i, uostalom, zašto, te rekla kako je zatekla ovo pismo u svom poštanskom sandučetu. Zanimljivo, pismo je bilo već otvoreno (konšinica je već otišla, pa nismo mogli da je pitamo o tome), ali bio je dovoljan kratki pogled na koverat da bismo znali od koga je, iako (takođe) nije bilo povratne adrese: to nam se sa nekog avionski dalekog odredišta, ko zna kog, javlja lajavi.krelac.

Pa veli:

– * –

ima tu u kraju nekoliko redova garaža. nekad su možda i služile da u njima spavaju automobili, al’ odavno smo ovde na suštini pasijansa konstatovali da su sadašnji automobili preveliki za takve garaže. sada se te prostorije koriste za skladištenje zimnice, zimskih i letnjih guma, drvenarije preostale od sitnih građevinskih radova, a neko je pokušao/uspeo da prepravi u garsonjeru (e, da mi je znati kako su rešili problem mokrog čvora).

a komšija, uvek ga tako oslovljavam, mada i ne znam gde stvarno živi,  I nema veze sa onim komšijom od suštine pasijansa, drži radnjicu za popravljanje elektro-opreme. one stare, gde si moglo nešto opraviti. kasetaši, televizori sa katodnom cevi, nesamootapajući frižideri, elektro-motori raznih veličina, gramofoni,… još pre neki dan mi reče da mi je popravio tastaturu na bežičnom telefonu (još uvek imam i fiksni telefon u kući), pa sam svratio da platim i preuzmem.

a ništa, ja častim, kaže i pruža kesicu sa slušalicom u njoj. preračunavam da l’ je to ona situacija kad trgovac izjavom “kol’ko date” misli da će dobiti više nego što bi dobio da je rekao stvarnu cenu robe, al’ me on preseca u tom razmišljanju. uspeo sam sina da prebacim u drugi školu, pa reče i naziv, al’ ne upamtih. pitam što je to razlog za čast, nije se selio, nije se razveo, možda je bolja škola. kaže to je škola u koju ide i sin od ministarke zoke. jedva je uspeo da uglavi sina kao tridesetpetog u neko odeljenje, iako je zabranjeno da odeljenja imaju više od tridesetdva učenika.

pitam što je toliko bitno da mu sin ide u tu školu, al’ i ne završavam pitanje do kraja, radost mu odvezala jezik. misliš, komšija, da će neko da padne u toj školi? misliš da će neko da ima manju ocenu od trojke? ona škola gore uz francusku sad ima manje od dvadesetoro dece po odeljenju, nije narod mutav što je decu prebacio u ovu školu. a odmah da ti kažem, to koliko sam “podmazao” da bih prebacio sina mi se odmah isplatilo, jer ne moram da plaćam detetu užinu. “ne razumem” ne stignem ni da izgovorim, lice mi dovoljno govori. škola se nalazi na spisku oštećenih od proletnje poplave, a pljusak nije videla. ako naiđe dunav, veli, pre će poplaviti gsp i pola obližnje crkve.

hm, neke stvari je bolje ne znati.

– * –

A zašto nije poslao prilog kao što to inače radi, jer očigledno ga je pisao kod kuće, to nismo uspeli da saznamo. Pitali smo Šefa da se nije nekim slučajem čuo telefonom sa lajavim. A Šef nas je samo pogledao pomalo tužno, promrmljao nešto što smo razumeli kao tihu, ali žestoku psovku usmerenu ka pipajućem ekranu nekog telefona (možda njegovog?) i potom, malo jasnije:

– Kad god sam pokušavao da pozovem lajavog telefonom na broj koji mi je jednom posle dugih molbi dao, onaj automat mi je rekao “birali ste nepostojeći broj”…

Razgovara advokat sa klijentkinjom koja želi da se razvede…

– Gospođo, da bih se što bolje pripremio za Vaš slučaj, moram Vam postaviti neka pitanja koja su možda indiskretna… Kao prvo: Pije li Vaš muž?
– Ne, ne pije.
– Da li konzumira drogu?
– Ma nema pojma što je droga.
– Da li slabo zarađuje?
– Ma jok. Ima odličnu platu!
– Tuče li Vas? Decu?
– Ne pada mu na pamet. Jako je dobar sa svima nama.
– Da li Vas vara?
– Nije on takav…
– Ne pomaže vam u kući?
– Pomaže, radi mnogo stvari… I u stvari leže mu ti poslovi.
– Pa, zaboga, koji je onda razlog za razvod, gospođo?
– Paaaa… Sve on to radi, ali da samo vidite s kojim izrazom lica.

Kud god kreneš, đavo za tobom.

Za one koji se nisu dosetili: niko nije ugasio svetlo.

I ne zaboravite da roštilj nije samo ono što radite za prvi maj. Može to i ovih dana. To je, naprosto, složena pojava koju treba sagledati sa više strana.

Jer pravi majstori na kraju gase žar snegom. A onda… prijatan ručak!