Једна од пре: платани, ноћом

Фасцинирају ме асиметричне улице, оне где су с једне стране куће а са друге нешто друго – море, брдо, равница. Моја садашња улица је замало испала таква, бар до пола, где је требало да буде некакав царински магацин. Моја стара улица је накнадно испала таква, јер су седамдесетих и осамдесетих порушили куће с парне стране (до рампе) и подигли тзв. новоградњу.

А онда се деведесетих непарна страна постепено претворила у низ дућана. Има укупно четири куће у којима нема регистар касе. У некима од њих је већ осми или девети закупац. Има две цвећаре, три-четири кафића, парфимерија (са мењачницом), две пекаре, пиљарница, пет месара (не, четири: “Посрнули сточар” се претворио у мењачницу), преноћиште, две апотеке, фарбара, и дућан са зрневљем и слаткишима, који стално мења име – био је “Био шпајиз”, па “Шпајз” па сад “Био спајз”, чека се ново издање кесе.

eos_3428620141110_19_40_640

(велика)

Како рекох пре неки дан, једва чекам да имам неки разлог да се промувам кад је овакво вече, и да нађем изговор да прошетам са фоткалицом. Нешто је била гужва у апотеци, па сам обишао један круг док се не разиђе. Кренем непарном страном, све бацајући поглед преко на парну.

Ово су ти педесетогодишњи платани. Незгодно је то са том новоградњом, дрвеће се налази на погрешним местима и углавном смета док се гради. Амери редовно поваде све, изграде шта су наумили, па ново, још старије дрвеће довуку однекуд и само пободу. Онда следећа олуја нађе шта се ту није добро укоренило и уредно испоизврће, спљеска нешто кола и кровова и обрадује осигураваче. Наши, пак, посаде младо дрвеће, ком ће требати доста година да порасте, а дотле ће да изгледа шмрљаво. Док оно развије моћне крошње, зграде ће већ оронути. Никад угодити. Можда негде од десете до двадесете године, али су то у овој улици биле посне деведесете, нема фотке.

Но, како би рекле ткомшије сусједи, тко четка дочетка. Статив, наравно, не носим са собом, нарочито не у апотеку. Има статива на све стране, ама ми се крајолик нацртао, као наручен (дакле, није било паркираних кола са моје стране), баш на месту где је једино могао да послужи тзв. паметни струјомер (који ће да зна шта радите, па ако се препустите лошим навикама, има да почне да вас искључује док се не опаметите). Висина је одговарала, место такође, али је он одозго обликован у мали, не нарочито стрм, кров. Хм… наслонио сам фоткалицу тако да гледа мало увис, те одзумирао до краја, рачунајући да ће са доње стране да ухвати довољно, а с горње стране има да се виде те крошње, одлично.

Нуспојава од тога је да ми је десна страна отишла увис, што ми се на крају и свидело. Слаб саобраћај ми је легао као кец на једанаест, сачекао сам пар возила да прођу, да не бих имао фантома по средини, ухватио сам (намерно) само оног једног на десном крају. Троје пешака који ћаскају су испали онако, не шлаг на торти него она вишња одозго.

Зачудо, улична светла су сва исте боје, што је доста тешко наћи. Исте су боје и на паркингу између зграда, што је већ на граници између невероватног и сулудог. Зато су прозори у сто боја, а и фасаде су обојене разним светлима из дућана. Сами дућани, другом приликом.