Puno je primera „klasične“ muzike koja se odomaćila među slušaocima koji je niti slušaju, niti mare za nju. Betovenova Klavirska sonata br. 14 u Cis molu, poznatija kao “Mesečeva”, je zgodan primer. Susrećemo je na neočekivanim mestima, od televizijskih reklama do crtanih filmova.
U nadahnutoj verziji velikog umetnika Vladimira Horowitza, čuvenog po svojoj emotivnoj svirci, to izgleda ovako.
Na Cevki ima puno verzija, uglavnom sa mnogo tehnike a (pre)malo duše, ali nije loše da se pregleda. Vodite računa da je reč o trećem stavu (Presto agitato), pa nađite verziju koja vam najviše odgovara.
Ako ste uporni, ubrzo ćete primetiti da se osnovne teme ili kompletna sonata provlače kroz razne žanrove muzike. Prvi stav kompozicije je kod nas iskoristio Kornelije Kovač kao osnovu za svoju pesmu “Sonata” (1969) koju je izvodila Korni grupa i to je zvučalo jako dobro.
A šta se dešava ako se izabere pogrešan žanr?
Švedski gitarista Yngwie Malmsteen je, svojevremeno, na velika vrata uveo modu citiranja „klasike“ u svojim pesmama. Na početku je bilo interesantno & nadahnuto, ali se vrlo brzo pretvorilo u ispraznu demonstraciju tehnike. Nevolja je što se to seme primilo, pa danas imamo gomilu vrlo potkovanih gitarista u hard rocku/heavy metalu koji koriste svaku priliku da pokažu ko je od njih brži & spretniji.
Ovome jadničku u klipu ne želim da zapamtim ni ime. Da ne bude zabune, skidam mu kapu na trudu koji je uložio, ovakva svirka traži mnogo vremena i vežbe.
Ali čemu sve to?
Zbog ovakvih, Betoven se, verovatno, prevrće u grobu.
Prvi CD koji sam u životu imao bio je od Yngwiea… Tog medija još uvek nije bilo u ovim krajevima, te sam pažljivo sročio spisak albuma koje stric na privremenom radu u Belgiji treba da kupi i ponese kada bude svraćao na rodnu grudu. Pismo mu je stiglo na vreme, ali je zaboravio da ga ponese kada je išao u bakaluk, te se mojih CD-ova setio tek na aerodromu. Uleteo je u neku duty free prodavnicu i viknuo da mu dadnu šta se najbolje prodaje. I tako sam dobio najnoviji album pomenutog hevimetalca, kompilaciju Madoninih hitova i album iz filma “Prljavi ples” (ali one sporedne pesme, koje nisu stale na zvanični soundrack) 😕
Što se heavymetal izvođenja klasike tiče, mislim da jedan performans ipak možemo da im oprostimo 🙂
Opraštamo, ali ne zbog Stevice Vaija, već zbog Paganinija, koji je napisao taj Capriccio.
Oduvek me je fascinirala pojedinost u ovoj sceni, kako dečko na Telecasteru koji ima 21 prag može da izvuče onaj poslednji ton, a Stevica na Krameru sa 22 praga ne može 🙂