Utovar nedeljom, 7. decembar

Jeste li skoro poslali SMS poruku na broj 1003?
(Jedan, dva, tri, mnogo…)

Postoji pravilo da svaka sponzoruša zna šta je ljubav, a šta su novci. Naravno, zna i šta je ljubav prema novcu, ali malo koja sponzoruša “boluje” od toga, jer je svesna da je novac sredstvo, a ne cilj ili nedajbože predmet obožavanja. Da svako pravilo ima izuzetaka potvrđuje Srbija, koja kao sponzoruša nikako da pokaže da zna razliku između ljubavi i novca. Volimo mi Ruse i oni vole nas. Ne svi sve, ali… eto… nađe se. Vidi koliko nas ima zajedno (i sa i bez Krima, Kosova i Metohije); mogu se naći oni koji se bezrezervno beznovčano vole. Al’ u slučaju bivšeg budućeg gasovoda, kao i uvek kad je ekonomija u pitanju, pita džep, a ne grudni koš.

Naravno da se ovakve odluke ne donose preko noći. Bar ne za javnost. I teško da o njoj nije bilo barem monologa za vreme ponosne parade. I ako među “našima” ima iznenađenih, onda su svakako bolji oratori, nego političari. Što, je l’, i nije tako teško. Čak se javiše i oni koji su javnosti i započeli priču oko “prazne šuplje cevi”, al’ narod je to već zaboravio.

Domaći mediji će se okrenuti kako vetar duva, odnosno kako nameće glupost domaćih političara, pa ćemo začas dobiti strane investitore u vetrenjače i škriljce. Nemojte se iznenaditi ako se pojavi i ideja za korišćenjem energije morskih talasa. Zakon o pomorskoj plovidbi odavno imamo, kao i prateće namenske nezavisne(!) organe, a to što nemamo direct access to sea ne znači da ne znamo da koristimo energiju plime i oseke.

U međuvremenu, možemo slobodno da kažemo da ništa više nije važno. Država ne funkcioniše i to izgleda nikog nije briga. Tamo se onaj ministar proglašava nenadležnim za vanrednu situaciju, jer “to je zbog struje, šta ja imam sa tim”; da je to ministar u Vladi Italije, taj bi se u roku od četiri sata već našao penzionisan u svojoj rodnoj mahali. Ovako… Uto, tek zbog gužve sa strujom oko Majdanpeka, sve sa efektom “u, jebote, pa nisam pojma imao”, saznajemo da ministar Ф više nije ministar Ф, već ministar Њ, a ministar Џ, ne hajući za sudbinu ministra koji je sad Њ, naprasno postaje ministar Ф, pa još otvorenih usta spoznajemo da ovaj (Ф – i skoncentrišite se malo, pratićete lakše) stiže da vanredno položi kolokvijum iz primenjenog feketićluka tačno negde između Homoljskih planina i Deli Jovana. Pa je još ledenicu u panj primio.

Ali šta je to spram teranja inata? Nemušti ministar prosvete je skinuo foru od ministra pravde (mada nije pro[dr]o u fakte kao potonji) i ignoriše zahteve učitelja i nastavnika. Ali tu postoji problem neuporedivosti nastalih situacija. Jer, sa advokatima ili bez njih, sudstvo već odavno nije dovoljno efikasno, te se parnični postupak oko međe u šljiviku vodi po šest i dvanaest godina, a kriminalci postaju selebritiji i oprašta im se sve, uključujući 40% utroška struje i 60% poreske obaveze, eventualno će ipak morati da plate kaznu za pogrešno parkiranje tamo negde krajem leta da li beše one ili one druge godine (jedan, dva, tri, mnogo…). I to nije čudo, već opšte mesto; to nije glupost notornih razmera, već svakodnevna vest kojom se javnosti demokratski demonstrira transparentnost rada Vlade.

Neuporedivost situacija se sastoji u tome što tridesetominutni školski čas nije isto što i čas koji traje 45 minuta. Ministra zabole patka što će deca, koja već trpe jad od strategije školstva, ostati uskraćena za još više nastavnog sadržaja. Štaviše, u društvenim okolnostima u kojima se obrazovanje smatra nevažnim, deca se čak i raduju nastaloj situaciji. A uzgredna dobit će biti u tome što zakon o štrajku veli da se u toku štrajka nastavlja ostvarivanje svih prava radnika – osim prava na zaradu. Plate će, pored onog sramnog smanjenja, biti umanjene za dodatnih 33%, koliko iznosi realizacija štrajka (jedan, dva, tri, mnogo…).

Ova situacija, ako pitate ministre, može da traje (barem) do kraja njihovog mandata, koji je zacementiran zahvaljujući medijskom mraku sa kojim ministar informisanja nema ništa, jer u toj ujdurmi nema nikakve neusaglašenosti sa situacijom (sve se zna, pod uslovom da treba da se zna; ako se ne zna, onda ne postoji).

To vam je, braćo draga, demokratija na delu. Demokratski ****c, ako ćemo malo rečnikom primenjene demokratije. Nismo bolje ni zaslužili.

Koliko tu još pizdarija ima, više nije moguće pohvatati. Recimo, dođe do vas spektakularna koncentracija gluposti kojom ministar diplomatije, pod nimalo diplomatskom količinom malbeka u svom organizmu, saopštava kako dva grada treba da se posestrime, pa vas uhvati muka i ne možete više da gledate, jer mentalna patnja postaje fizička i vi imate problem da zadržite ono malo trećerazredne hrane u svom želucu.

Poput onih najprimitivnijih plemena u pustinji Namib, za koje su istraživači viktorijanske ere utvrdili da nisu imali reč za brojeve veće od tri (jedan, dva, tri, mnogo), izgleda da ni mi nemamo reč za nastalu situaciju, jer već je mnogo; ono što bi moglo da se desi među raznim nezadovoljnicima, bilo da su to štrajkovi, ulične demonstracije, nedajbože nešto gore od toga, i dalje će se podvoditi samo pod pojmom “mnogo“, što se u glavama svih nas projektuje na “isto kao i sad”, pa je svejedno da li će se desiti još nešto dok god su oni i dalje na vlasti. Biće svejedno čak i kada se komunalne službe zadužene za čistoću sete da njihove kolege u nekim nedalekim zemljama uspešno ostvaruju svoje zahteve posle samo nedelju dana štrajka. Biće svejedno jer rešenja nema, a mi smo nesposobni da promenimo ono što smo sami napravili. I zato je sad vlasno da pokusamo ono što smo već zabiberili.

One svakodnevne, zapravo životno važne teme poput bele kuge, emigracije školovanih, privrednog kolapsa i potpunog izostanka bilo kakve perspektive onih koji tek sad treba da stupe u samostalan život, danas zvuče irelevantno. Štaviše, zvuče kao gomila nekakvih demagogija. A možda to i jeste demagogija, jer…

Jer: jedan, dva, tri, mnogo.

Nedostaje nam potpis za ovu sliku. Možete li da nam pomognete?

[tekst ispod ove slike treba da glasi…]

Jedne noći, elegantno odeven muškarac zaustavi taksi i zatraži vožnju do kuće. Tokom vožnje opazi lepo odevenu damu kako ulazi u noćni bar sumnjivog imena. Odmah zamoli taksistu da se okrene i zaustavi ispred bara. Kada su se zaustavili, putnik izvadi novčanik i reče taksisti:

– Evo, ovde imam 300 € za tebe, pod uslovom da uđeš u bar i iz njega bez milosti izbaciš ovu damu u crvenoj haljini koju smo upravo videli da ulazi. Naime, to je moja žena!

Taksista prihvati ponudu i ode u bar. Kroz nekih desetak minuta, eto njega natrag sa ženskom koju je vukao iz bara, dok se ona opirala mlateći ga torbicom i urlajući na njega. Putnik pažljivije pogleda i opazi da je ženska obučena u zeleno. Izlazeći iz taksija, poviče:

– Zaboga, čoveče! To nije ta! To nije ta!…

Zadihani taksista odgovori:

– Polako prijatelju, to je moja žena! Sad idem po tvoju…

Teško je deci objasniti da para na paru ide. Ali sada imamo i praktičan primer, vrlo očigledan i jasan. Uzmite nekoliko žutih dinara i namagnetišite ih. Ako ih dovoljno napravite i pustite u promet, moći ćete deci da pokažete kako se lepe jedan za drugi kad se odbrojava kusur. Da još ima automata u koje se ubacuju, mogli biste i da posmatrate patnju majstora koji bi trebalo da ih iščeprka iz kanala, ali to je već druga priča.

Šefov drug Vlada je za P.U.L.S.E. napisao zanimljiv tekst za čitanje i, ako nije mnogo da zatražimo od vas, razmišljanje o vremenima kojih više nikad neće biti, iz perspektive atavističkih osećanja u umetničkom stvaralaštvu u ikonografiji koju je Vlada, doduše jednom previše, nazvao poliesterskom. Vladimir Alimpić: Kraj kraja, početak početka.

Posle ljubavi najviše nedostaje prijatna dosada zajedničkih navika. To je zavisnost koja se stalno vraća, da nas ponovo uzdrma ničim izazvanim flešbekovima; komponovan u jednom takvom trenutku, Happy New Year postaje najtužniji Abba klasik i čini se da više tuguje za divnom starom razgaženom godinicom; ovo što stiže nije samo još jedna Nova, stiže nova era u kojoj stvari više neće biti iste i ovo nije obična čestitka, ovaj Happy New Year zapravo znači- eto, više ne plovimo zajedno, ali držim ti fige i želim mirno more…

Znanje mora da bude dostupno svakome. Cene knjiga moraju da budu prilagođene tako da i gologuzi mogu da se dočepaju knjige.

Koliko saznajemo, na Terazijama u Beogradu su već obavili potrebne nivelacije cena.

Mlade generacije. Naši naslednici. Naš ponos. Naša nada.

Naša budućnost. Naša perspektiva. Naše sutra.

Nakon neočekivano visoke popularnosti filma “Psycho” (1960), Alfred Hičkok je primio veliku količinu reakcija u pismima. Neke reakcije su bile negativno obojene, poput ove:

– Mojа ćerkа je gledаlа neki frаncuski film u kome čovekа ubijаju dok se kupа u kаdi. Posle togа nije više smelа dа uđe u kаdu. Sаdа je gledаlа vаš film, u kome ženа gine od nožа dok se tuširа. Onа sаdа više ne sme dа ide ni pod tuš. Recite mi štа dа rаdim.

Hičkok je istog dana poslao telegram čoveku:

– Dajte je na hemijsko čišćenje.

Ako u Kelnu jedu hamburgere, da li u Hamburgu jedu kelnere?

– …hm, nezgodno. Baš smo upali u ćorsokak, treba nam nešto da nas izvadi iz ovog… E, znam! Reciklaža!

– Klaža.

Na raznim benastim listama širom Interneta, često dominiraju grafički prikazi ideja. A kakav će prikaz benaste ideje biti, nego benast: oni koji žele da se pokažu vrlo često se umore pre nego što ideju tehnički zaokruže, pa na kraju od svega ispadne ćorak. A nekad i potrefe… Poput liste najzanimljivijih lica montiranih od dva poznata lika.

Pred vama je Quentin Tarantina Turner. A ako se dočepate kompletne stranice, upoznaćete i druge poznate bipolarne ličnosti, kao što su Putintin, Elton John Wayne, Buffalo Bill Gates, Yoko Bono, Mad Maxl Rose, Paul McCartman, Spockahontas, Bruce Lee.T. i mnogi drugi, jednako zanimljivi likovi.

Ostajemo zamišljeni u pokušaju da dokučimo kako bi izgledao Billy Boy George Michael Jackson Brown Sugar Ray Charles Manson Marilyn Monroe. Kad malo bolje razmislimo: neke stvari je bolje ne znati…

A mi, naša prošlost i sadašnjost, kad smo mi išli na ekskurzije, kada su nas vozali po muzejima i crkvama, jesmo li mi bili bolji od ove dečurlije?

Ponekad mi se čini da smo tek ljubomorni što mi nismo imali ovakve stvarčice nego smo se mučili sa vokmenima – ko ga je imao. Da, ponekad mi se čini da je naša prošlost samo ljubomorna na našu budućnost.

Lete dva orla iznad Bosne na priličnoj visini, onako kako samo orlovi umeju. Jedan razvio krila na vazdušnoj struji, letačka klasika, pa se predao uživanju u nebeskom prostranstvu. A drugi se izvrnuo na leđa, pa tako jedri pored njega. I veli ovaj što leti poleđuške ovom drugom:

– Ajh’ bolan, miline!
– M-da – reče lenjo drugi.
– Pitaj-der me kako mi je!
– Jok ja!
– A šta si se stisn’o, bolan, pa pitaj me kako mi je!
– E vala, neću!
– A jeb’o sliku svoju, ti k’o neka cur’ca! A pitaj me kako mi je, jeb’o ga ti!
– A, jes’ dosadan, jebote… Pa aj’ dobro… Pa, kako ti je?
– Ajh’ ajooooooj! Ne pitaj!

Za razliku od Beograda gde Narodni muzej dugo ne radi, u Amsterdamu Državni muzej dugo radi. Od 1800. godine, a to je toliko davno bilo da čak ni srBska državnost ne može da dobaci toliko daleko u prošlost. E, u tom muzeju kog još pominju i kao Rembrantov muzej visi jedna slika koja je mnogima bila inspiracija: neki su je kopirali, neki sekli, neki gađali… I Đura Jakšić (znate ko je Đura Jakšić, je l’ tako da znate) je naslikao jedan grupni portret sa istim nazivom “Noćna straža”. A normalno da je noćna kad je okolo mrak i kada struja još nije postojala. Sad, zašto je straža, ko bi ga znao.

Da recimo neka deca dođu u muzej da vide ovu čuvenu Rembrantovu sliku, mogla bi da vide pruženu ruku kapetana Fransisa Kuka kako ih poziva u sliku i da ukapiraju da je Rembrant imao na umu dnevni, a ne noćni događaj, i da je neko pogrešno “krstio” sliku. A onda bi možda neko od te dece shvatio da neznanje i površnost stvaraju greške koje je nemoguće ispraviti. Al’ sad je kasno.

Čuvajte se pitanja na koja nemate tačan odgovor. Naročito u vreme disnotora.

Pazi, čak i statistički kad gledaš, fudbal ipak ponekad mora da ispadne zanimljiv, pa makar u ponekom detalju.

Nevolja je u tome što moraš da potrošiš previše vremena i živaca da bi dočekao taj jedan trenutak (jedan, dva, mnogo…). To se ne isplati.

Neki ljudi su skloni da tvrde kako hedonizam predsatavlja put u bolest, jer neumerenost je…. Ha, čekaj malo: eto greške (jedan, dva, tri, mnogo…). Hedonizam je uživanje u nekom činu, a ponekad su potrebne samo simbolične količine sadržaja da bi efekat bio postignut. Kada je reč o hrani i piću (grana hedonizma koju Šef naziva “jedonizmom” – jer jedenje je centralni princip), onda morate razumeti da se neumerenost u zadovoljenju blagoutrobija ne može staviti u isti koš sa osnovnim hedonističkim principom. Uživanje u ritualu, sadržaju i vezama koje se u toku nekog šašavog obroka ostvaruje predstavlja meru kvaliteta, a ne količine.

Upamtite to svaki put kad sednete za sto. Valja biti umeren u jelu.

Prijatan ručak vam želimo.