Кад је давне шездесет и неке Забавник почео да излази у боји, у магазинском формату, имали су тробојну штампу. Без црне. Црна се симулирала преклапањем плавозелене, магенте и жуте, што је углавном успевало. Осим што је увек мало вукло на мрку или љубичасту, а што се мени страшно свидело.
Јер је било, наравно, скроз контра од дотадашње боје, такође тробојне али на обичном рото папиру, у црној, зеленој и рђасто-црвеној. Ово… није имало сиву, дакле скроз контра од некадашњег општег сивила. Сивило је било некако типично и за соцреализам и за стари капитализам, онај пре шездесетих. Крај шездесетих је донео шаренило свуда, цветало је сто цветова, па се и та сиротињска колор штампа ту нашла да, пуким стицајем околности, допринесе.
Седамдесете су биле скоро скроз шарене; осамдесете су прошле некако непримећено, деведесете су некако прозирне и ни тамо ни овамо, нешто као да сам их преспавао. Нулте, е јебига, то смо провели у еСАДу, и Макавејев више није био у праву (“Америка има дивну декаденцију, чак је и ђубре у боји”). Њих је тамо спопао некакав соцреализам, све сивкасто и засивљено, или крмкасто (требало је кремкасто, али моја породица упорно чува овај типфелер као део своје културне баштине). Сива кола, металик сива кола, графитно сива кола, сива колица по самоуслугама, нове тамносиве фасаде (чему чекати да педесет година чађи нанесе патину, може то одмах), ентеријери без беле боје – све опет сивкасто и крмкасто…
И онда у лето 2014 седимо тако код ћерке на терасици, цуфљамо кафу и посматрамо Нови Београд, који би требало да је она сива соцреалистичка спаваоница, довршаван у време кад су архитекти били заљубљени у брутализам и натур бетон као што су сад у лексан и стаклене кавезе. И не да се боја… јесте да је она црвена гвожђурија на фасади ЈуБЦа могла да се офарба већ једном (како је то надреално изгледало пре десет година, нисам могао очима да верујем!), али зато и даље има фасада врло живописних, онај натур бетон је офарбан на доста места, градски аутобуси су у живахним бојама (са све оним шипкама унутра – наранџасте, јаркожуте па ти де промаши), чак и ограда око кошаркашког игралишта је блештаво жута, што је, истина, боја покровитеља који то користи као рекламу, али бар нисмо ти да нам је баш све сиво осим реклама. Некако ми, у ствари, сад и Нови Београд дође једнако живописан као стари.
Сама терасица је бело окречена, уз доста трагова сиве. Али… ту наиђу детаљи који опет унесу то шаренило. Тако плаву четку нисам успео да купим у Америци ниједном. Било је нешто близу, али увек у неким загаситијим нијансама. Овакав лак за нокте… не сећам се да сам тамо видео. Чак ни апостолке – и оне су биле углавном црнобеле (или лилаво-ружичасте ако сте клинка). Патике у боји су се дале наћи преко мреже, ако знате где да тражите и није вам жао пара; једном сам у дућану прешао целу полицу, убијајући време док даме пазаре, и од око 80 пари изложених патика укупно један пар је имао неко парче у боји – све остало сиво (и није то телевизор да је црнобели јефтинији). Диктатура једна, корпорацијски соцреализам.
Зато се још увек обрадујем кад уочим кадар без сиве (јаче још ако је без реклама :). Ајде, скоро без – колико они пуштају боје, толико ћу ја сиве – оно парче зида сам могао да исечем али би страдало све остало.
Komentari su onemogućeni.