Da li je to Grčka? Ne. Da li je to francuska rivijera? Ne. Da li je to Turska? Austrija? Švajcarska? Rim? Ne, sve je to Jugoslavija.
Da li znate šta je zajedničko za ova tri pojma: Kodachrome, Pan American, Jugoslavija?
Tako je: ta tri pojma označavaju entitete kojih više nema. Legendarni film Kodachrome se ne proizvodi od 2010. godine. Pan Am je bankrotirao 1991, a ta godina beše i de facto poslednja u životu one zemlje velike 255.804 kvadratna kilometra na koju pomisli svako ko je rođen u njoj. E, pa da vidimo šta je to Pan American zabeležio o Jugoslaviji na 16-milimetarskom Kodachrome filmu davne 1964. godine.
A čemu je bilo namenjeno sve ovo?
Znate, beše neko doba prosperiteta kada je svaki kutak na planeti bio zanimljiv svakome na planeti. Slobodni ste da da o tom vremenu razmišljate kao o dobu dekadencije, ali nemojte se odmah zatrčavati sa takvim izjavama; zapravo, u pravu ste, ali počnite od velike slike pre nego što rastumačite onu malu. Vreme koje je opisano u ovom propagandnom filmu jeste bilo vreme globalnog prosperiteta, kada je svet najzad zalečio rane od strašnog Drugog svetskog rata, a ekonomija bila u procvatu. Energetska kriza se još nije desila, a potrošačko društvo još nije postalo ni blizu toliko vulgarno kao danas. Drugim rečima, putovalo se svetom u iskrenom poimanju da je svet vredan upoznavanja.
Istina, istorija uvek voli da se našali: velike sile su napravile tenziju. Hladni rat je postao opšte mesto koje je svet počeo da shvata ozbiljno i polaritet je postojao. U tom kolopletu novog oblikovanja geopolitike, negde između Zapada i Istoka, postojalo je jedno zanimljivo mesto koje je malo ko razumeo, ali su svi poštovali, a mnogi posećivali. Umiljato jagnje dve ovce sisa, reče Broz i načini niz manevara koje niko nikada u modernoj istoriji nije ponovio: uzimao je pare istovremeno i od Kenedija (pa Džonsona, Niksona, Kartera) i od Hruščova, to jest Brežnjeva. Ta čudna praksa beše prekrasno i radosno upakovana u oblandu nesvrstanih i radili smo šta smo hteli, dičeći se onim crvenim pasošem.
Za Istočni blok smo bili prozor na Zapad. Za Zapad smo bili kapija ka Istoku. U gradovima Jugoslavije, šezdesetih se naveliko svirao rock’n’roll. Felini je lično dolazio na premijere svojih filmova u Beograd. Lorens Olivije i Vivijen Li su igrali “Orkanske visove” u Narodnom pozorištu. Imali smo sedam muzičkih festivala od kojih su tri bila na nivou San Rema. Pan American je sletao na naše aerodrome, a sletao je i Aeroflot. Razmenjivali smo alatne mašine iz Maribora, Kraljeva, Ade i Kikinde za rusku naftu i češka vozila po paritetima kakve niko nikad nije imao. Gradilo se na sve strane, a počeli su da se akumuliraju i viškovi. Šezdesete smo završili tako što je svako ko je hteo da radi mogao da radi, a od plate su mnogi mogli da odvoje za novi automobil.
Nije bilo pripadnika radničke klase, seljaštva i poštene inteligencije koji nije bio na moru. Od tržnih viškova na klirinškom tržištu smo napravili autoput i mostove, napravili hidrocentralu na Dunavu i dalekovod u Libiji, posle deset željezara u državi podigli i jednu u Tanzaniji i preplavili tržište bananama i ananasom, sagradili smo i prugu da prevezemo te banane i ananas od luke do Beograda, podigosmo fabriku smokija u Beogradu da se vesele deca, pet šećerana u Vojvodini da svako u svom ataru jede svoj šećer, hotele u glavnim gradovima republika da lokalni političari imaju gde da krešu svoje naložnice, kupili smo bolje kombajne Srbiji i Bosni i veće prerađivačke kapacitete Sloveniji da lakše preradi uvećani dotok sirovina iz Srbije i Bosne. Nije bilo sela bez bioskopa i kulturno-umetničkog društva, o kafanama da na pričamo. U školama je bilo lako jer nismo morali da razmišljamo, nego smo učili marksizam i podatke o proizvodnji šalitre u Čileu. Bili smo dobri pioniri i omladinci i roditelji su nas učili da budemo dobri đaci – a za sve ostalo će se već pobrinuti drug Tito, jednom kad najzad usvojimo doktrinu o naoružanom narodu.
Tu negde smo već zadremali, što je bilo loše u svetlu novog Ustava i Zakona o udruženom radu, gde je naprasno ispalo da niko nije kriv ako ide na posao, a ne radi ništa. A kada smo najzad počeli da trošimo više nego što smo stvarali, za to niko nije bio kriv, jer je sve oko nas i dalje raslo pod inercijom grejs perioda za one kredite. Tu i tamo se govorilo o subjektivnim slabostima i objektivnim teškoćama, ali niko nikad nije izgovarao imena i prezimena subjektivno slabih niti upirao prstom na objektivno teška mesta, pa smo puštali umetnike da interpretiraju te slike za naš račun (doduše, posle je Mića Popović morao da pobegne u Pariz, ali đavo gleda na sitnice). Drug Kardelj je svake dve-tri godine izbacivao novi paket terminologije koji smo vredno usvajali na partijskim sastancima, radničkim savetima i zborovima radnih ljudi, pa nam je srcu najmilija bila ekonomska stabilizacija, mada apsolutno niko nije znao šta taj pojam zaista znači, ali to nije ni bilo bitno, jer se o investicijama odlučivalo na radničkim savetima, uvek sasvim slučajno baš onako kako bi direktor i predložio kad bi se vratio iz lokalnog komiteta SKJ, gde je, hteo-ne-hteo, redovno pio kafu ponedeljkom od sedam do deset ujutru.
Temelji te lepe, velike i naizgled ponosne države su potkopani suptilno, na način za koji danas znamo da je bio nepopravljiv. Zaduživanje po svetu je obimom i glupošću prevazišlo i moć barona Minhauzena da sam sebe podigne vukući se za kosu (mada nije prevazišlo i ekonomsku politiku u Srbiji u drugoj deceniji dvadeset prvog veka, ali drugo je to…). Doktrina o naoružanom narodu se posle ispostavila bukvalnom, sa sve deljenjem zaliha dugih cevi sa tavana, kao što je bilo viđeno na Ilidži maja 1991. godine. Mehur od sapunice je pukao uz detonaciju kakvu nismo očekivali, jer smo u svojim glavama i dalje živeli u onim godinama kada je Pan American naručivao ovakve filmove o nama.
Ali, to je neka druga priča.
Drugo se mi pitamo: ko je onda mogao da pretpostavi da će jedan benigni propagandni film, namenjen putnicima poslovne klase aviokompanije Pan American World Airways, predstavljati tako dragoceno svedočanstvo o jednoj tački u vremenu kada je postojao sklad između ideje i prakse, između slike i iskustva, između svetlosti i tame? Šezdesete su bile te godine za kojima je vlasno da uzdišemo iako se tada možda još nismo ni rodili ili smo prolazili kroz svoja prva životna iskustva.
Patetično ili ne, preostalo je samo da se sećamo. Na pouke, izgleda, nemamo pravo.