Boktemazo, iscurio ceo mesec. Ama, dok si rekao “ejafjalajokul”… Ne govori se više “popokatepetl”, zar ne?…
Gore je da gore ne može biti, ali pošto gore ipak može biti, onda će gore i biti.
Ne vidite smisao prethodne rečenice? Ako zaista ne vidite smisao prethodne rečenice, onda postoje dve mogućnosti: 1. neskloni ste donošenju sopstvenih zaključaka na osnovu činjeničnih pojava oko vas; i 2. već duže vreme živite ispod nekog kamena, pa do vas ne dopiru predstave informacije vesti o aktivnostima izvršne vlasti. Imate svoju muku, gledate svoja posla, pa ste odlučili da sačuvate ono malo preostalih živaca i klonite se politike. E, ali politika neće da se kloni vas, jer sve političke aktivnosti (dakle i laganje i krađa i mere zadržavanja na vlasti – nema više, to je to) tangiraju sve što radite, možda čak i na načine koje još niste razaznali.
Ako osećate nelagodu, gledajte šta ćete: to što vas žulja nije neudobna kragna, a to što vas plaši nije karakondžula iz narodne bajke. To što vas žulja je nervoza koja je nastala zaslugom ili krivicom onih koji su odavno već nervozni za vaš račun (ili oni barem to tako predstavljaju).
Vlast je nervozna jer niko neće da je sluša (i to je, izvesno, jedini razlog što nam nije već mnogo, mnogo, mnogo… mnogo bolje, kao što je najavljeno), političari svih fela i boja su nervozni za svoj groš (sic! ipak je to za naš groš), novinari su nervozni jer mogu da pišu ili onako kako Vlada hoće ili onako kako Vlada želi (uz napomenu da u oba slučaja to slobodno mogu da čine samostalno – dakle, mediji su u našoj zemlji slobodni I samostalni), a mi smo nervozni jer nemamo više tapiju na posao i poljuljao nam se svaki plan za budućnost, jer budućnosti nema.
Valjda nam se ne dogodi Majdan i ovde. Ma neće… valjda.
U međuvremenu, na mnogim mestima oko nas, zavladala je ona aritmetička sintagma “dole je gore, a gore je bolje”. Jeste, to se pre govorilo kao “što gore, to bolje”. To je načelo koje će pametni uspešno prodavati budalama do kraja sveta.
Na nekakvim popularnim TV kanalima se pojavljuju nekakvi neznani pevači i pevačice, pa čim umeju da ubodu intonaciju i čim njihov glas liči na glas onog čiju pesmu pevaju, na fejZbuku se pojavi gomila ljudi, inače u slobodno vreme čestitih i istini sklonih, koji brže-bolje stanu da veličaju te pevače kao da su nekakvi nacionalni spasitelji. Da bi stvar bila gora, to se ponavlja (doduše, u različitim pakovanjima) svakih šest meseci ili godinu, pa nemamo mira čak ni ako mi sami nismo skloni konzumiranju programa o kojima je tu reč. I niko da primeti obrazac pojavljivanja i nestajanja tih jadnih ljudi, pri čemu jedino pravilo koje ostaje zadovoljeno jeste ono Vorholovo o svačijih petnaest minuta slave.
Neki se te kratkotrajne slave dočepaju jeftino prodajući svoje dostojanstvo.
Pojavljuju se tako razni “najbolji pevači”, najčešće vrlo lepog glasa i vrlo loše artikulacije, navežbaju nekoliko pesama i pevaju ih u krug (i ne daj bože da im neko zatraži da otpevaju nešto van tog spiska) na nekakvim idiotskim kvazi-takmičenjima u kojima se podvrgavaju sudu nekakvih glasom čuvenih, ali moralom nečuvenih pevača sa estrade. Posmatrali smo kako novostečeni fanovi na fejZbuku padaju na kolena pred vokalnim interpetacijama tog polusveta i ne primećuju pritom koliko propusta tu ima. I onda, potaknuti podrškom na licu mesta, ti siroti mladi ljudi se pokazuju dugog glasa, ali kratke pameti, jer negde usput zaborave da žiriju i publici predstave sopstveni identitet. A pevač bez sopstvenog identiteta ne može da zasluži ni veliku pažnju, a kamoli trajno poštovanje.
Međutim, ni žiri ni publika za pevački identitet tih ljudi uopšte ne haju. Kakve to veze ima kad ona cura uspešno imitira i Maru Đorđević i Josipu Lisac, bogami i Snežanu Jandrlić i Lepu Lukić? Kakve to veze ima kad onaj dečko krajnje vešto imitira i Harisa Džinovića i Borisa Aranđelovića, ama i Dadu Topića i Marinka Rokvića? Skoro isto, jebote…
Pevači, pitate? Pa šta? Zbilja, pa šta! Pa mi smo tako kratkom pameću i ove doveli na vlast. Zato nema potrebe da se brinemo oko neke noname pevačice koja želi da postane pinkulja ili nekog lika koji je došao na televiziju ne bi li sledećeg meseca podigao i sebi i svom bendu cenu pri ugovaranju angažmana u svadbi pod šatrom.
Slično rade i političari, zar ne? Jedina je razlika u tome što političari svoje dostojanstvo prodaju po mnogo većoj ceni.
A za nas ništa novo, osim pojavnog oblika devalvacije pameti. Mogli bismo ovog puta reći i da je pomalo šteta: ništa strašnije nego kada masovno odobravanje nekompetentnih ljudi bude protumačeno kao potvrda kvaliteta. Takva računica je uspela samo jednom u istoriji sveta; ali Elvis Prisli, možda sasvim slučajno, ali možda i ne, jeste imao kvalitete zbog kojih je bio slavan.
Kako ono: ko se sunca krije, bolje da ga n… Ne, nije to. Ah, da: ko rano rani, dve sre…. Nije ni to. Aha, evo: umiljato jagnje dve ov… Šta? Potpis? Kakav potpis? Ispod slike?… Aha…
Kaže ovaj da treba nekakav potpis ispod slike.
[Ovde fali tekst, to je kao taj potpis…]
Tekst za čitanje, dokolicu, pa čak i razmišljanje, pod uslovom da ovo poslednje nije prevelik i previše drzak zahtev: hteli bismo da vas pitamo da li jedan kapitalni bezobrazluk aftamacki amnestira sve druge velike bezobrazluke, ali pošto je to suviše osetljiva tema o kojoj dva Srbina najčešće imaju tri mišljenja (tvoje, moje i naše), to ga uvijeno intoniramo u potražnju komentara nekog tuđeg teksta o licimurju, pa se mi izvlačimo an pasan. Elem, evo i tog teksta: Nenad Kostić – Kako sam prestao da se švercujem i zavoleo komunalnu policiju.
…Ne postoji na planeti Zemlji mesto gde se vrši nasilje nad nemoćnima, a da naša javnost to nije pozdravila, u čmernim mijazmama komentara na vesti, i u ostalim informatičkim kloakama u kojima se generiše buduća idiokratija.
A onda – šok, neverica! Državna bahatost je stigla i do vas, ko bi rekao da će sistem u državi postati tačno onakav kakav ste prizivali, da će biti upodobljen stalnom snevanju o tome kako jači tlači jer i treba da tlači.
Zamislite, toliko lopova ima u zemlji, a baš vama traže da platite kartu, i još vam, ako je ne date, traže identifikacione papire, po zakonu koji ste sami doneli, preko svojih narodnih predstavnika.
Tužna si? Proći će.
Srećna si? Proći će i to.
Niska si? E, jebiga.
Narodni duh ne miruje. Umetnik mora da se iskaže. Jedino ne znamo kroz koga se taj duh iskazao – kroz nekog fotošopadžiju koji je malo čačnuo fotku, kroz neko spadalo (otkad niste čuli tu reč, a?) koje je natenane oljuštilo kvačicu i premestilo je, ili kroz samog firmopisca koji je rešio da sebi malo osveži radni dan (kao i nama, blagodarimo, kogod da je).
Svega toga ne bi bilo da je Pera na vreme otišao u… 15:00 i prestao da piše na svom jeziku. Zlijebac može da se čita kako ko hoće.
Kad smo već kod engrpskog, i da li je neuljudno pisati nekom bez šćđ (“za koga je i dobro je, bolje mu ni ne treba”), šta nam radi država i paradržavni organi? Pa, to je relativno kao vreme, što osetite kad su zaključana vrata od vecea, zavisno od toga s koje strane tih vrata se nalazite. Kad vi tražite nešto od države, najebali ste ako vam se ime ili adresa ne slažu u makar jednom slovu sa onim što država misli da treba da piše. Ne može sad Mihajlović sad Mihailović, ili ili. Ali kad vam država ili tako neko pošalje račun na kome ste Mihailovic, ima da platite ko bela lala. Relativno je to – država ima puno pravo da vas odbije ako ne piše kako treba, a vi nju ne smete kako god da piše.
Jedan sa bradom. Ali i sa poukom koja je doveka aktuelna.
Jednoga dana dođe kod frizera cvećar na šišanje. Nakon što se ošišao, upita koliko je dužan. Frizer odgovori: “Ništa niste dužni, ove nedelje šišam besplatno.” Cvećar ode vrlo zadovoljan.
Sutradan, otvarajući radnju, frizer nađe pred vratima pisamce zahvalnice na buketu od desetak ruža.
Malo kasnije, dođe pekar da se ošiša. Nakon šišanja upita koliko treba da plati.
Frizer odgovori: “Ništa, ništa, ove nedelje šišam besplatno.” Pekar ode vrlo zadovoljan.
Sutradan, otvarajući radnju, frizer ugleda pred vratima korpicu sa desetak krofni i zahvalnicu.
Sutradan dođe opštinar i kada htede da plati, frizer mu reče: “Ove nedelje šišam besplatno, ne treba da platite”. I opštinar ode veoma zadovoljan.
Kada je sutradan frizer došao da otvori radnju, ugleda pred vratima desetak opštinskih službenika koji su došli na besplatno šišanje.
Jedina stvar gora od ove pojave bila bi potreba da vam objašnjavamo naravoučenije.
Darvinova nagrada kroz 4… 3… 2…
Teško “zatvaram vrata”.
Obično tek kada me izbace kroz njih.
Iz aviona.
U letu.
Iznad polja s kaktusima.
Više puta.
Priča Fata sa prijateljicom:
– A moj Mujo uz’o kredit za stan.
– Šta veliš, bona?
– A jes’, vala, sad spava kao mala beba!
– Kako to?
– Sat vremena spava, sat vremena plače!
Jao, što ste mi slatki zajedno! Je l’ mogu da vas slikam? Treba mi za pikado…
#onokad najzad primetiš…
Prodaje seljak petla na pijaci. Prilazi mu kupac:
– Dobar petao, nema šta! A penje li se na kokoške?
– Da, da, penje se! I ne samo na kokoške, nego i na guske, patke, koze… Pre neki dan popeo se i na psa!
– Pa zašto ga onda prodaješ?!
– Od juče me nešto čudno gleda.
San o detinjstvu…
Ne plašite se. Priznajte. Naravno: i mi bismo to učinili bez oklevanja.
Najzad ste uhvatili tempo normalnog življenja, nadamo se. Obećali ste sebi da ćete da se vratite na onu rupu na kaišu od potkraj decembra. Pronašli ste i neku vrlo specijlano efikasnu dijetu sa Madagaskara (Ili beše Mauricijus? Mauritanija? Makao? Makarska? Makondo? Makedonija? Ma, neka se nosi svaka dijeta koja sadrži toponim u imenu) i sad ste spremni da demonstrirate snagu volje. Nećete više jesti ništa drugo osim onog što piše u toj dijeti, držaćete se strogo propisane količine i satnice, nećete dozvoliti sebi popuštanje.
A onda će vas neko pozvati na druženje, izvadiće Ilijin kozji sir sa belim lukom, šunkom i paprikom i poslužiće ga uz sazrelu rakiju lozovaču iz 2003. godine, onu što najzad miriši tek kad stigne u ždrelo, kao što je i red. I vaša dijeta iz Malog Mokrog Luga će da se raspadne kao da je nikada nije ni bilo.
Ne očajavajte! Nijedna javno objavljena dijeta do sada nije stvorena sa namerom da vi smršate, već da se stranica popuni nekim tekstom koji nije politički nepodoban niti (još gore) politički nekorektan. Neka vam lakne kad saznate da niko nikad tokom dvonedeljne dijete iz novina izgubio ništa osim četrnaest dana života. Ako vam je do dijete, javite se svom lekaru, koji će vam napisati uput za nutricionistu.
A u međuvremenu, dok se ne odlučite da umesto normalne hrane od sada jedete ono zbog čega verovatno i Gospod Bog preispituje da li da nam naknadno ugradi kljunove ispod nosa, želimo vam, iskreno i bez ikakve patetike ili zadnje primisli, prijatan ručak.