Bio sam u dilemi oko naslova. Možda i nije u pitanju crnka, već neka druga boja kose. Čini mi se da sam negde pročitao da Amerikanci, kada upotrebe izraz dark haired girl, misle na brinetu. Ako sam se i negde izgubio u prevodu, Komšija je ovde da mi pokaže pravi put. 
Iskustvo me je naučilo da boja ženske kose i nije toliko važna. Naročito ako si na tripu, bilo koje vrste. 
Jedan od popularnijih sub-žanrova engleske folk muzike krajem šezdesetih bio je takozvani psihodelični/acid folk. Izvodio se uglavnom na tradicionalnim akustičnim instrumentima, često je koristio elemente iz muzike stare nekoliko vekova, a nisu mu bili mrski ni uticaji sa drugih strana sveta. Daleki Istok i egzotične zemlje su bile u modi, naročito Indija, a konzumiranje opojnih supstanci se podrazumevalo. Naročito onih halucinogenih, pa je muzika najčešće bila puna neke lebdeće, neuhvatljive atmosfere.
U tom i takvom svetu, glavni su bili Incredible String Band. Ono što su oni stvarali teško je opisati, jer ne možeš čestito da ih uhvatiš ni za glavu ni za rep. No sigurno je da su snimili nekoliko antologijskih albuma. Stoga ne čudi to da se pojavio veliki broj grupa koje su, sa većim ili manjim uspehom, sledili njihov način razmišljanja.
Jedna od tih grupa je i Dr. Strangely Strange. Iako ih današnja anglosaksonska kritika najčešće apostofira kao čistokrvnog klona ISB-a, sa tim mišljenjem se ne bih složio. ISB su dali jedinstveni okvir u kome su se kretale muzičke ideje, a ostale grupe su taj okvir popunjavale kako su znale i umele. Najčešće vrlo uspešno.
Čini mi se da je ključna razlika bila u stvaralačkom pristupu. Mike Heron & Robin Williamson, kreativni dvojac koji je stajao iza ISB-a, bio je kombinacija dva raskošna talenta koji su vrlo promišljeno stvarali muziku koja je na trenutke zvučala haotično. Međutim, Dr. Strangely Strange su insistirali na spontanosti i improvizaciji, pa se povremeno stiče utisak da ni sami nisu bili načisto kako će njihova muzika na kraju da zazvuči. Prvi album, Kip of the Serenes (1969), snimili su za dan i po!
Otuda se povremeno stiče utisak da pesmama fali malo više detalja i razrađenosti. Kako u muzici, tako i u tekstovima koji su nekonzistentni – mudre stihove smenjuje gomila gluposti, pa nije uvek jasno šta su pisci hteli da kažu. Kako god bilo, sada se ništa ne može promeniti.
“Dark Haired Lady” , u maniru srednjovekovnih trubadura, govori o čežnji za stvarnom ili imaginarnom gospom. I u toj pesmi, kao i u ostalim na albumu, dešavaju se neočekivani muzički obrti, pa grupa usred pesme uleti u malu jazzy improvizaciju, da bi se na kraju vratila tamo odakle je i krenula. To je pomalo amaterski, ali je beskrajno šarmantno.
Dr. Strangely Strange su stvarali muziku u neko jednostavnije i srećnije vreme koje se, na žalost, neće vratiti.