Za prosečnog konzumenta medija, Iran je islamska država iz koje dolazi zlo, oličeno u nekoj vrsti verskog fundamentalizma. Iranci samo što nisu bacili atomsku bombu na celi svet. Wikipedia govori da je to Islamska Republika Iran; dakle, po svom uređenju to je republika, pa ne vidim u čemu je problem da ispovedaju svoju veru kako god hoće. Poslednji iranski šah Reza Pahlavi je okončao svoj život tako što “najbolji prijatelji” nisu hteli da ga prime na svoju teritoriju iako je bio teško bolestan.
Ko je onda ovde blesav?
No, nećemo o politici…
Za mene, Iran je kolevka današnje civilizacije. Nekada se zvao Persija. Manihejci & Zoroastrianizam kao religijsko/filozofski sistemi se neretko sreću u radovima mnogih muzičara. Šta mislite iz koje države je došla grupa Ahora Mazda? Iz Holadnije, samo su u imenu pogrešili jedno slovo. 🙂
Kada sam poželeo da čujem kako zvuči instrument koji se zove oud, slušao sam najboljeg na svetu – Iranca. A oni znaju i da se dohvate čistog bluza – ne mogu sada trenutno da se setim imena gitariste čiji album imam, ali mogu da ustvrdim da nikada ne biste pogodili iz koje zemlje dolazi.
I, tako, sledeći maksimu kojom je onaj poznati pevač nazvao svoj genijalni album, stigao sam baš tamo gde sam i trebao da budem. 
U persijsku baštu…
Ispostavilo se da u njoj cvetaju zanimljivi cvetovi koji opojno mirišu i mame te da zagaziš malo dublje. To je prava muzička gozba koja nudi mističnu atmosferu krajeva koje uopšte ne poznajemo i drevnu kulturu o kojoj smo samo čitali. Za Mahsu Vahdat slobodno mogu da kažem da je sjajna pevačica i zvezda world muzike. Ona pokušava da umetničko nasleđe podneblja sa koga potiče promoviše svuda gde ima zainteresovanih. Uz neizbežne priče o slobodi izražavanja i sličnim stvarima koje joj, po mom mišljenju, nisu ni malo potrebne. U braku kulture i politike, umetnost uvek izvuče deblji kraj.
Album Songs from a Persian Garden (2008) je na neki način očaravajući. Snimljen uglavnom uživo, sastavljen je od obrada tradicionalnih pesama i onih koje je Mahsa komponovala na tektove poznatih iranskih pesnika (Hafez, Rumi). Prate je, uglavnom, evropski muzičari i tu mi se čini da nastaje mali nesporazum – ma koliko oni bili kompetentni svirači, povremeno imam utisak da se teško snalaze u celoj priči.
Međutim, ima i onih koji Mahsinu muziku bolje razumeju. Otkrio sam dva albuma koji spajaju nespojivo – bluz, soul, gospel i persijsku muziku – u neverovatnu kombinaciju koja fantastično zvuči.
E, o tome ćemo nekom drugom prilikom.