Leto 1982. godine bilo je veoma zabavno. Dubrovnik i ja bili smo u istoj državi, pila se kafa na Stradunu, u kampu u kome sam bio smešten nastupali su Narakord i Mama Coco bez Dade Topića (pa šta ko voli), vino je bilo jeftino… 
“Naivne Švabice jedre” su po svom dolasku nalepile na vrata svojih bungalova obaveštenje da se iza njih nalazi sex klub (što se moralo proveriti)… 
A par dana po našem dolasku komšije su nam bile igrači mlade košarkaške reprezentacije Jugoslavije. 
Dražen Petrović je već tada bio veliki igrač, ali čudan lik. Uvek je solirao i najčešće bio sam.
Iz mog kasetaša treštala je probrana, alternativna muzika – Peter Gabriel, Tuxedomoon, Yello, The Residents, Eyeless in Gaza… i svi su mislili da sam vrlo neobičan lik. 
Stoga je moj novostečeni prijatelj Mile, beogradsko dete, uzeo na sebe ulogu da me prevaspita dok još nije kasno i silno se trudio da mi uturi u glavu da je Savo Radusinović najveći jugoslovenski kompozitor svih vremena. Argument za tu tvrdnju izvlačio je iz životnog iskustva – znao je tekstove svih njegovih pesama da recituje i posle par flaša vina. 
Pre odlaska na kupanje morala je da se ispoštuje rutina – obavezna kafica & cigaretica, odlazak do džuboksa i puštanje neke od ponuđenih pesama. Izbor i nije bio neki: ukupno dva singla koji su mogli da se podvedu pod rok muziku: niška grupa Mama Rok je nudila plačljivu baladu “Eva“, što nikako ne paše uz jutarnju kaficu posle prijateljske posete pomenutom sex klubu, a jedina preostala alternativa beše Soft Cell – “Tainted Love“. 
Bolje i to nego “Siniša iz Niša” – ovo obavezno morate da čujete! 
Posle tri nedelje svakodnevnog slušanja Marca Almonda u Dubrovniku, mislio sam da nikada više neću poželeti da ga čujem. Ionako me je nervirao neprimerenim falširanjem na prvom albumu Soft Cella koji, ruku na srce, sadrži odlične pesme. No, vreme me je demantovalo. 
Svakim novim snimkom Almond je sve više pevački napredovao, a po raspadu Soft Cella počeo je da snima neobične albume. Ono što se sa njih čulo sve više se udaljavalo od standardnog roka i sve više je ličilo na šalu. Ali dobru! Almond je bio dovoljno pametan da odabere sjajne pesme i da ih obradi na svoj, specifičan način u cilju da melodramatičnost dovede do krajnjih granica. Camp ili nešto drugo, prosudite sami. 
Šta god bilo u pitanju, neki od njegovih albuma spadaju u moje omiljene. The Stars We Are (1988) je jedan od njih. Vešto se poigravajući sa šlagerskim klišeima, Almond je napravio veoma komercijalan album i razbio iluziju da je muzika koja je popularna u Engleskoj isključivo rock & roll. “Something’s Gotten Hold of My Heart” je vrhunski “zabavnjak” kojim je Gene Pitney daleke 1967. godine postigao veliki uspeh. On je dospeo u prvih pet, a duet sa Almondom se u januaru 1989. popeo na sam vrh top liste na Ostrvu i ostao tamo četiri nedelje! 
Pesma se aranžmanski ne razlikuje mnogo od originala, a lepota ove verzije je upravo u kontrastu Pitneyevog “meketavog” pevanja i Almondovog toplog, baršunastog tenora. Sve to uključuje i prefinjeni osećaj za dinamiku i dramatičnost, tako da u trenutku kada pevači ulete u finale pesme i dostignu klimaks, učini mi se da se otvaraju nebesa… 
A onda se sve smiri… Kao posle dobrog sexa. Zaspiš kao beba. Za dva minuta. 