Utovar nedeljom, 8. mart

Redovno nam kradu bajseve iz zgrade, pa smo u četvrtak ugradili video-nadzor. Juče su nam ukrali kameru.

Muškarčine, jedno pitanje za vas: kakav je vaš odnos prema današnjem danu? Izigravate li pažljivog muža/sina/brata/partnera/momka u prostoj nadi da ćete se izvući? Mislite li da je jedan buketić dovoljan da vas iskupi za nepažnju tokom ostala 364 dana?

Ili, pak, progoni vas misao da je Osmi mart socrealistička tvorevina (mada… jeste) kojoj je zdrav razum ustupio mesto, te biste više voleli da žene u svom okruženju uvažavate svakog dana najviše što možete?

I šta sad? Jeste li iskreni? Ili se pridružujete svetskom danu (loše) glume, kad muškarci glume džentlmene, a žene glume da su oduševljene? Kojoj god strani da se priklonite, upamtite da ne možete završiti tako što će ostati u pravu. Ili ćete zaboraviti neku sitnicu, pa će se vaša supruga/majka/sestra/partnerka/devojka/… naljutiti na vas, ili će vas zadesiti ona strašna situacija kada vam se postavi pitanje na koje je moguć samo odgovor koji ona ne želi da čuje (jedino rešenje je da padnete mrtvi – ne da se pretvarate mrtvi, nego baš-baš). A možda se konstelacija svemira uroti protiv vas, pa načinite neku grešku koju odavno niste…

Da vas čujemo.

U međuvremenu, neko je shvatio da mnogi štićenici staračkog doma na Bežanijskoj kosi imaju problem sa pamćenjem, pa je odlučio da im se pusti film snimljen tokom posete Picoustog toj istoj ustanovi. Ne znamo da li je bilo onih koji su reagovali glasnim pitanjem “Ko je onaj buzavi pored Pere Ložača?”, ali je bilo onih koji su morali da izjave kako razumeju najnovije ekonomske mere Vlade i da su svi oni strpljivi i da će dočekati dan kada će nam svima biti bolje i da nude da exPPV slobodno crpi svu energiju iz njih i njihove podrške za sve akcije i akcize i da se nadaju da će im ovi “odozgo” ispuniti obećanje i dati im “bečku” za ručak, kako su i obećali ako budu dobri za vreme posete i ako ga pustimo da pobedi i u šahu i da šnicla neće biti mnogo žilava kô ona od prošlog puta kad su dolazili neki anketari, jer većina se nas vršnjaka ne može pohvaliti svim zubima u protezi.

Nije gotovo kad je gotovo, nego je gotovo kad mi odlučimo da je gotovo. Prethodni komentar nije završen. Istina, ne može to ni da se završi (osim na jedan određeni način, nećemo sad o tome), ali stvar se svodi se na to da ćete sami naglas reći šta valja učiniti.

Elem, postoje momenti kada ne treba komentarisati postupke drugih ljudi. Postoje trenuci kada ne bi trebalo komentarisati prilike. Postoje trenuci kada nemate kud, nego da prećutite situaciju u vezi sa svojim poslom. Ima i onih časova kada ne valja vući vraga za rep kada je reč o pominjanju metoda preživljavanja. Međutim, sve su to situacije koje su začinili oni koji su se kleli da će rešiti stvar jednom kad došđu na vlast, a potom nas još strašnije ____________ (ovde stavite glagol po izboru koji istovremeno opisuje težinu prestupa počinioca i saopštava bol žrtava, poput “zajebati”, mada je taj glagol već prilično ofucan i valjalo bi naći bolji).

U ime te situacije, nama ne prostaje ništa drugo nego, kad već ne znamo bolje, da se predamo džangrizavoj demagogiji u kojoj održavamo svoj stav prema vlasti. Ne obazirite se na to da viču na vas – iako ste vi njima dali mandat, a ne oni vama. A pogotovo ignorišite one dane kada oni krenu sa reverznom psihologijom, pa sve se posipaju pepelom i “dozvoljavaju” da im pominjete dalju i bližu familiju. Šta god oni rekli, nastavite sami po svom, po njima i po nahođenju.

Imate li vi neki predlog za tekst ispod ove slike?

[tekst ispod ove slike glasi…]

Bolujem od disekslije.

Mnogo je tekstova osvanulo na Netu povodom preranog odlaska Vlade Divljana. Možda najlepši od svih je napisala Jovana Gligorijević: Nema nekrologa za vječne dječake.

…Beograd je gadna čaršija. Svakome će nalepiti etiketu i naći nešto što mu se zamera. Vlada je nekako uspeo da umakne toj sudbini. Čuj mene, “nekako”. Nije nekako, nego tako što je bio i ostao ono što jeste – dobri, skromni dečak iz komšiluka. Na današnje vreme bahatih, izludelih i frustriranih to je tako mnogo da nema prideva kojim bi se moglo opisati. Da nije bio beogradska urbana šmizla, dokazuje i to što je napisao pravi pravcati narodnjak “Ja je zovem meni da se vrati” za Jahiju Gračanlića, tj. za film “Šest dana juna”. Kako god, pesma je postala kafanski hit. Neobično, ali ovih dana mi se motao po glavi taj refren “Moja si, moja, nikome te ne dam”, i nikako nisam mogla da se setim ni ko peva ni ko je napisao. Kako je stigla vest o Vladinoj smrti, tako sam se setila.

Piše nam jedan čitalac.

“…Trebalo je da vidite koliko uplašeno su izgledali ti siroti Jehovini svedoci kada sam naglo otvorio vrata. Sad, da budem iskren: ne bih mogao sa sigurnošću da tvrdim da li su se uplašili zato što sam bio potpuno go kada sam otvorio vrata ili ih je zastrašila činjenica da sam najzad saznao gde stanuju.”

Samo levoruki razumeju zen ovog iskustva.

Zvoni telefon u policijskoj stanici. Glas je uspaničen.

– Halo, policija! Ušla mi mačka u kuću!

– Zaboga, gospođo, smirite se. Pa to je samo mačka…

– Slušaj ti, klipane jedan! Nisam ti ja gospođa, nego papagaj!

Ako vam engleski jezik ne pravi problem pri čitanju, a spremni ste na mentalnu provokaciju koja će vaš sud o stvarima, pojavama i događajima izložiti proveri, vašoj pažnji preporučujemo sjajan tekst koji se dotiče teme aktuelnog broja National Geographica: Zašto mnogi razboriti ljudi sumnjaju u nauku?

The idea that hundreds of scientists from all over the world would collaborate on such a vast hoax is laughable—scientists love to debunk one another. It’s very clear, however, that organizations funded in part by the fossil fuel industry have deliberately tried to undermine the public’s understanding of the scientific consensus by promoting a few skeptics.

The news media give abundant attention to such mavericks, naysayers, professional controversialists, and table thumpers. The media would also have you believe that science is full of shocking discoveries made by lone geniuses. Not so. The (boring) truth is that it usually advances incrementally, through the steady accretion of data and insights gathered by many people over many years. So it has been with the consensus on climate change. That’s not about to go poof with the next thermometer reading.

Preveli bismo vam ovo, ali onda čitanje ne bi imalo smisla – a da vam prevedemo ceo članak, bilo bi malo previše tražiti od nas…

Ulazi čiča u apoteku, pa veli:

– Dajte mi aspirin, flonivin, andol, aminopirin, baktrim, gripostad, pantenol, fluvastatin, hipoalergik, antihistaminik, hipolipemik, lorazepam, bromazepam, gamaglobulin… I ti, mala, uzmi šta piješ.

Najzad, evo i članka koji biramo za vas sa namerom da vas navedemo da vreme provedete korisno, možda čak da se zabavite, obavezno da se uzdržite od loših misli, ali – ako ovo sad nije prekomplikovana konstrukcija – nikako da se ne odričete sopstvene potrebe za razmišljanjem, ma kako posledice te potrebe bile bolne. Aleksej Kišjuhas: Kad su dečaci bili devojčice.

…Jer formula “žena domaćica – muškarac ratnik ili preduzimač” nije tradicija koja datira iz kamenog doba, već iz crtanog filma poput “Porodice Kremenko”. Ili, tačnije, iz drugog talasa Industrijske revolucije ili 19. veka. Takoreći – od juče. Tada, nedavno, a ne u kamenu Visokih Dečana, tapetirane su rodne uloge i seksualnosti kakve poznajemo danas, od prikladnih boja do “normalnog” ponašanja dečaka i devojčica.

(via)

Ulazi Tom… hm… sekretarica predsednika jedne države (za razliku od drugih mi smemo da kršimo Ustav, ali ne želimo) u kabinet i kaže:

– Gospodine predsedniče, stigao vam je mejl.
– Neka uđe. I neka isključi mobilni.

Mrak je konačno pao bez namere da sutra svane.

Možda ne bi bilo glupo, filozofiramo mi, da polako, ali sigurno krenemo u nabavku kamere za auto (tzv. dashcam). Braća Rusi su masovno angažovali te sprave – ne zbog snimanja situacija zarad popune glupih kompilacija dešavanja na Cevki (mada to jeste postao društveni fenomen u Rusiji), već zbog dokazivanja ko je koga udario. Ovo što ćete videti nije nikakav zajeb, već istinit događaj snimljen u jednom gradu negde na istoku Rusije.

Za vašu informaciju: ako bi vam se ovo desilo u Srbiji, a ne biste uspeli da dokažete da vam je kreten skočio na haubu i počeo sam da udara glavom o šoferšajbnu, to bi vas na kraju koštalo dva-tri ročišta na sudu, oročavanje dozvole 2-6 meseci i odštetu kretenu u iznosu od 300.000-500.000 dinara. Obaška nova šoferšajbna koju biste morali sami da kupite i gubitak bonusa pri sledećem osiguranju vozila. Kada biste imali kameru koja je koštala 200 €, stvar bi legla na prvom ročištu i još biste vi mogli da gonite kretena za pretrpljeni strah, stres, izgubljenu dobit i još pride svašta, u zavisnosti od mašte i veštine vašeg advokata.

E sad, postoji zajeb na kvadrat: u nekim zemljama, upotrebe kamere za kola je zabranjena! U Austriji, na primer: ako vas saobraćajna policija uhvati, oduzeće vam kameru i naplatiti enormnu novčanu kaznu, jer kršite privatnost drugih učesnika u saobraćaju.

Drugim rečima: ako ste bez posla i nemate ništa protiv toga da skoknete do Austrije, eto vama ideje da se oparite za kratko vreme….

Pošto mi verujemo u jednaku priliku za sve, morali smo da mislimo i na mizogine korisnike Interneta, one koji svakog Osmog marta razvijaju nesagledivo snažan osećaj nemoći. Njima posvećujemo ovaj poster sa željom da promene svoj stav prema ženama, nakon čega će i poneka žena promeniti stav prrema njima. Ali buket da ne očekuju…

Ne zaboravite da nahranite kućnog ljubimca.

Čegbre malo, dopao nam se onaj seksizam od malopre, ajd’ još malo pre razlaza.

Posle dva dana neprekidnog i napornog rada, izašao ginekolog ispred bolnice da na miru popuši cigaretu. U jednom momentu, priđe mu Cigančica i kaže:

– Bato, aj mi daš 500 dinara da ti pokažem pi.ku…

A kad nahranite kućnog ljubimca, ne zaboravite ni na sebe. Spremite nešto mrsno i ne zaboravite da napravite zazubice onima koji misle da post predstavlja odricanje od određenih komponenti u hrani. Sad, nije lepo zajebavati glupog čoveka, ali ako imate mere, može i to, pogotovo ako je posredi zajebavanje sa ciljem da žrtva nauči nešto usput.

Reč po reč, eto nas na kraju današnjeg utovara. Prijatan ručak!