Ој, кафано: две бивше

Тог лета 2005. успели смо да дођемо кући на летовање. Пало је и једно окупљање будућих самураја скоја, који тада још нису ни знали шта их чека. А обишла су се и нека стара места. Лепо је бити туриста у свом граду.

Шећеранска кантина је испрва била баш то: официрска кантина. Одмах после рата, ту је била и индустријска железничка станица. Игром случаја, као бруцош сам становао код неког чика Миће, који је био шеф те станице, и наслушао сам се прича из тог времена. Каже да су се и они хранили у кантини.

Кантина је дуго живела двоструким животом: преко дана менза, где се хранио део Комбината, и одакле су се у ручконошама носила кувана јела за целу породицу, што смо и ми користили једно време. Мислим да негде још постоји једна шерпа из тог комплета. Увече, то је било отмено место, нарочито преко лета, кад би у башти радио водоскок, свирала музика за плес (валцер, танго, фестивалски репертоар). Тамо сам замало и рођен, седело друштво на тој тераси и зезало се, стомак благо угуран под сто, ал’ ето стигло се и до породилишта.

Кантина је одлично радила до дубоко у седамдесете. Унутра је била поприлична сала, са два избачена одељења, тзв. ловачком салом и зимском баштом. Имала је и свој џубокс, где сам као клинац често остајао без ситниша. Једно време је ту радила и основна школа, пар одељења док се не направи права зграда на другом крају улице. Ту сам први пут видео и телевизор, завирујући кроз прозор у учионицу. Током седамдесетих музику за плес истискују народњаци. Навику да ми музика стално свира стекао сам спремајући последње испите, јер се из кантине чуло “Рамо, Рамо…” по шест пута за вече. Боље своја музика коју и не морам да чујем, него то.

Осамдесетих је суседни биоскоп већ престао да ради, тераса се више није обнављала, менза је смањила обим посла (јер су многе околне фабрике отвориле своје) и кантина је радила само унутра. Друга тура пива се наручивала знацима, јер келнер није имао рачуна да се пробија до ловачке сале само да прими наруџбину, а и кад га донесе, додавало се из руке у руку. Музиканти су изводили “Нишку бању” митраљеском брзином.

А онда је и то стало. Тераса је замрла. Успели смо једном да одведемо децу на роштиљ и готово, тај кратки залет 1988 се брзо издувао. Фотка је никаква, као што и треба. Необрађена као и тај коров између плочица. У овом стању, кантина одолева зубу времена – завирио сам недавно, не изгледа ни боље ни горе.

Друга кафана које више нема је хотел Централ (на ћошак од ове). Одлично место, уши отпадају колико је строг центар, зграда из XIX века (или раног следећег), и поврх свега најстарије појило у улици у којој су осамдесетих почели да ничу кафићи редом.

Хотел, као и сваки хотел у малој вароши, мора да има богату историју. Ово је увек био онај други хотел – на почетку улице је “Војводина”, хотел у ком се одседа. Овде су се собе узимале више на сат него на дан. Чаршија можда још памти имена директора који су овде издахнули на кревету.

Од целог хотела најзнаменитија је ова стреја, вероватно дело Бобекове ливнице, под коју смо се више пута склањали да не покиснемо, и под којом смо понекад покисли изнутра. Те 2005. нисам имао кад да свратим ни с ким да попијем пиво; зрењанинског већ није било, али је преко пута још увек радио биоскоп “Балкан”, а она бела зграда у дну, ресторан друштвене исхране “Исхрана” (где смо се налазили кад имамо празан час) је ваљда још животарио. Данас те стреје нема, у згради хотела је самоуслуга; у згради биоскопа је кинески дућан, а “Исхрана” је распарчана на више дућана, нисам улазио. Да не кварим.

Е, да, велике су овде и овде.

Исправка: стреја је и даље ту. Ово сам писао прошлог викенда, а десило се да сам јуче прошао туда, и за сваки случај дигао поглед. И ухватио себе у брљотци.