Ој, кафано: збрка у глави, и без пића

А после летовања у постојбини (или, како се данас каже, постојебини), назад на посао… што је углавном било кућа-кућа-кућа-кућа (тј радио сам од куће). Осим кад је требало да се опет оде до Њујорка, и опет до мог другара.

Овог пута ми је објашњавао како може да се сними филм за десет хиљада долара, јер је дигитална техника доступна. Испричао ми је и сценарио, нешто о кубанским бегунцима које враћају кад их ухвате у води, а примају кад их ухвате на сувом, тзв. правило суве ноге. Па се тако раздвоји породица и креће филм… који ваљда никад није ни снимио.

Видео сам реглер са 24 канала, где су се клизачи сами померали како су стајали у том тренутку на снимку, за случај да негде пожели да помери неки – довољно би било да заустави снимак (замало да кажем траку, нема траке) или чак и без заустављања, ако уме. Пустио ми је живи снимак “Хотела Калифорнија” на некаквим референтним звучницима, то је била акустара на увце, ал’ онако да ми је уво међу жицама. Закључио сам да је мој половни Јовица од 35 долара, купљен са иБеја, довољно добар, ипак сам само скромни гастарбајтер а не пијани хифилистичар. Флајку са ћалетовом лозом нисмо ни отварали, то је као за следећи пут (кога није било, ово ми је у ствари био последњи одлазак).

А онда на вечеру. Неки алжирски или беше можда марокански ресторан, са морскетином. Тад сам први пут сфоткао тањир пред собом.

2004-08 alžirska morsketina

Дотле сам уображавао да од рибе човек не може да се преједе. Е, па није тако. Иначе, тај обичај да се слика клопа је довео до извесног поремећаја у промету ресторана, кад се усталио неких седам-осам година касније. Неко није био лењ па је мерио просечно задржавање гостију, што је од памтивека било око сата; сад је сат ипо. Шта гости раде за тих пола сата? Фотографишу вечеру, каче фотке на сајтове (не само фејЗбук, има тих охохо), проверавају да ли се јавио неко из Лајковца, читају коментаре, и никако да навале. Ето окачих и ја, са извесним кашњењем, ни десет година. А и није никаква социјала од мреже, него комшијско блогорађење.

Клопа је била, хм, неопишљива. Све је то однекуд познато, осим можда пар неуобичајених зачина, али не у овој комбинацији. Слично оном од претходног пута са индијском клопом – као исто, само скроз различито.

А онда смо отишли у неки тајландски ресторан. На чај и нешто ситно, не сећам се више шта. Два разлога зашто се не сећам: келнерице, са невероватно умиљатим осмехом, и тај чај. Хладан, као помало млечан али без млека. Колико се сећам, Азијатима фали неки ген који би им омогућио да варе млеко и млечне производе (тј вероватно не свима, него само оријенталцима; Руси, Индуси, Персијанци, Арапи и Јевреји мислим да немају тај проблем), дакле неће бити млеко. То је клизило низ грло, чудо једно. А онда амбијент.

2005-11 tajlandski

Овако нешто ћете тешко видети у америчком ресторану, чак и ако се зове италијански или тако нешто, јер је све то у изнајмљеном простору, па нико није луд да лепи плочице у стилу свог краја а да после, кад се потамбура са газдом, све то алали. Асторија је, међутим, такав крај где су кафеџије власници, и уређују локале по обичајима родног краја, како их већ замишљају. Шарено светло, диван за седење, ручно рађени столови… и шанк са застакљеном витрином са клопом за понети (итал. Zaponetti), јер туда пролази и остатак Њујорка, коме се жури.

Чек, стани… Један од разлога зашто држим све своје фотке на диску је и ово периодично испирање меморије. Кречана ради, не гаси се ни недељом, и да нисам ово почео да пишем не бих прочачкао сећање. Дакле, пуј пике не важи: на другој фотки је тај алжирски ресторан (јер Тајланђани не практикују диван), а она рибетина је ишла са тим чајем (а амбијент је био бледуњав, као нешто на аутобуској станици, а и шта ће им боље кад имају келнерице… по свој прилици газдине ћерке). Код Алжираца је било неко ситно месо (мислим јагњетина, итал. iaggnettina) са ситном тараном или некаквим зрневљем, можда ситнијим пиринчем. Развалисмо се од клопе, али колега је ето хтео и да види моју реакцију на укус Тајланда. Изгледа да сам још увек помало збуњен.

Заборав је дивна ствар, мало обришеш прашину и изненадиш се неком новошћу из сопствене прошлости. Наслов је првобитно гласио “Опет Асторија”.

Е, да, велика и велика.