Наредног дана, после посла, код Харија на пиво. Улица је ваљда Филмор или тако неко од оних места где се зидала историја психоделије. СФ је то.
Била је и нека вечера, ништа за памћење. Штавише, ни кафана нема неку посебну физиономију. Јесте фино скоцкана са плафоном у боји шупе, зидови обложени што платном исте боје што резбареном дрвенаријом, лустери у некој имитацији фењера од кованог гвожђа, намештај од пуног дрвета, али има у сваком углу исти велики екран са спортским каналом (срећом не нарочито гласно) какав има и најобичније појило. За разлику од већине других места, једва налазимо места да седнемо – гужва је прилична. Покушавају да се истакну маштовитим именима ића и пића, што раде и сви остали, па та трка у рекламном наоружању врло брзо изађе на нерешено. Међутим, кафану чине гости, и они дају атмосферу. Разговор, граја…
Но, пре него што убацим фотку, звучна кулиса.
Е, тако. Ова песма ми се врзмала по глави цело вече (и још једно вече, кад смо опет дошли овамо). Наравно, то није тај Хари, није битно.
Кроз ону гужву је мало теже ухватити кадар, а још сам био и окренут леђима ка шанку. Зато су фотке снимљене тог дана неупотребљиве, осим као можда документ. За други долазак, маниром искусног гангстера маневришем тако да сам леђима окренут према зиду. Јер, шанк.
Ти што смишљају називе за коктеле би требало да добију Његошеву награду за поезију, али је мало касно, већ ју је отео кувар из Сутомора оне луде 1993. кад је измишљао неке невероватне називе за јела, која су се на крају сводила на некакву белу супицу и фаширано месо са пиринчем… Но, нисмо се навадили на ту мамипару (оне бројке на огледалу читати у доларима) него смо остали на неким стандарднијим пићима.
Шанк је позорница. Ту се игра увек исти комад, и глумци раде исте ствари из сата у сат, али то је једина представа у кафани (осим ако полете флаше…) и неминовно ће привући око госта. Неко је паметно закључио да није много битно како остатак кафане изгледа, ако је шанк упечатљив. Мајстору који је овако наместио осветљење могу само да се захвалим, без њега ова фотка не би стигла на Суштину.
Техничка замерка: можда сам могао шанкера и шанкерицу да ухватим у некој бољој пози, ал’ да не претерујемо. И самураји имају душу, нека ми не буде замерено што сам се уместо потрази за најбољим кадром препустио уживању у амбијенту.