Istraživanje bezbednosti vozila je čitava primenjena nauka, a rezultati tog istraživanja direktno utiču na dizajn, specifikacije i konkretnu izvedbu svih vrsta automobila na današnjem tržištu. Zanimljivo je videti kakvi su rezultati postignuti tokom vremena. U tu svrhu, posebno zanimljiv je sledeći pogled na temu: dva automobila istog proizvođača, koje deli “samo” pola stoleća tehnologije, podvrgnuta su čeonom sudaru u laboratorijskim uslovima. Dakle, Chevrolet Bel Air iz 1959. godine na jednoj strani i Chevrolet Malibu iz 2009. godine na drugoj.
Komentar je, verujem, izlišan, osim trivijalnog utvrđivanja da su današnji automobili očigledno mnogo bezbedniji nego oni pre.
Međutim, ne mogu da ne prokomentarišem ovo, iz ugla nekoga ko je kao dete bio vožen automobilom koji nije imao ugrađene pojaseve. Mnogo je vremena prošlo dok svi proizvođači nisu počeli da zasnivaju karoserije na principu kaveza. Trend je takav da pri čeonom sudaru motor kida svoj nosač i ide dole – pri čemu nastaje totalna šteta na automobilu, ali vozač i suvozač ostaju u jednom komadu, gde ih preuzima vazdušni jastuk. Koliko je kavez dobra stvar, uverio sam se kada sam video rođakov auto Ford Sierra, model iz 1992. godine, koji je pri brzini od oko 140 km/h sleteo s puta i prevrtao se po oranju ne manje od 30 metara od puta. Vozač i putnik su bili ugruvani, ali zdravi i čitavi, a auto je otpisan nakon što je utvrđen lom nosača motora. Pritom, i pored prilične havarije, svo četvoro vrata i gepek su mogli da se regularno otvore i zatvore…
’79. sam izleteo kroz šajbu “keca” koji je sleteo s puta i izvrnuo se na krov.
Totalna šteta, bez pogovora. Ne bih sad ovo pisao da sam imao pojas.
Džaba tehnologija, ako te i Onaj odozgo malo ne pogleda.