Jutro će promjeniti sve

Krajem šezdesetih jugoslovenska popularna muzika i rock & roll su bili neraskidivo povezani . Rokeri su počeli da nastupaju na festivalima. Na tu pojavu ne gledam kao čistunac – bio je to ulazak “na mala vrata” u, do tada, rigidne medije kako bi se doprlo do šire publike.

Muzičari su se snalazili kako su znali i umeli, a Partija je žmurela na jedno oko.

Sem studentskih protesta koji su drmali čitav svet, a bogami i Jugu, 1968. godina je bila vrlo turbulentna za sarajevske Indexe – bubnjar Đorđe Kisić je napustio grupu. Zamenu su pronašli u Miroslavu Šaranoviću iz Dinamita. I to nije bio kraj. Krajem godine otišao je i Kornelije Kovač da bi osnovao Korni grupu. Novi klavijaturista postao je Đorđe Novković.

Ipak, bilo je i dobrih trenutaka. Na Opatijskom festivalu, Indexi su sasvim pristojno prošli za rok grupu. Izveli su Korelijevu pesmu „Ako jednom budeš sama“ što je bio mali presedan, a i publika ih je dobro primila – takmičili su se sa pesmom “Jutro će promjeniti sve” i osvojili treće mesto.

Vreme je pokazalo da ovo treće mesto ništa ne znači. Pesme imaju svoj sopstveni život, pa je ova postala standardni deo njihovog repertoara i postigla mnogo veći uspeh od očekivanog.

Nezasluženo, jedan pevač je ostao u senci. Kao što mu se dešavalo tokom cele karijere.

U to vreme bio je običaj da se pesme izvode “u alternaciji”. To je značilo da će je izvesti drugi pevač u promenjenom aranžmanu. Alternacija Indexima je bio Stjepan “Jimmy” Stanić.

U to vreme Stanić je bio već vrlo iskusni macan koji je bio u poslu još od početka pedesetih. Kao gitarista & kontrabasista imao je ogromno iskustvo nastupajući po inostranim klubovima, a najjače oružje mu je bio glas – imao je jako ugodan bariton koji je plenio čim otvori usta.
U njegovom izvođenju, pesma “Jutro će promjeniti sve” je poprimila ugođaj evergreena. Uostalom, to mu je bila i specijalnost. Uglavnom je izvodio muziku koja je bila na tragu najvećih majstora revijalne & jazz muzike, pa asocijacija na Franka Sinatru, Deana Martina ili Tonyja Bennetta nije slučajna.

Da budem konkretan, čini mi se da je Stanićeva verzija zvučala bolje.

Tokom vremena, Jimmy Stanić se pokazao kao vrstan zabavljač sa besprekornim imidžom zagrebačkog gospodina koji je negovao tokom cele karijere. Iako ga starija publika najčešće pamti po šaljivim pesmama koje je često snimao (“Moja kobila Suzy”, “Dimnjačar”), veliki deo njegovog pevačkog opusa su vrlo ozbiljna izvođenja za koja bismo danas rekli da su u retro fazonu. A to je ponovo u modi.

Sticajem čudnih okolnosti, juče sam pročitao intervju sa Jimmyjem Stanićem. Iako je u poodmaklim godinama (rođen je 1929.), još uvek je pun duha. Žali se samo da za njega više niko ne piše pesme.