Who so pulleth out this sword from this stone
And anvil, is the true-born king of all Britain
Kada mi pristigne paketić sa diskovima često ne znam da li da se smejem ili da plačem. Po poštanskom žigu vidim odakle ovaj dolazi. Niko me ni na šta prethodno nije upozorio pa slutim da je u pitanju neko iznenađenje. U paketu su dva diska, a umesto omota imaju veliki smajli.
Moji drugari su se baš dobro zabavljali. 
Žurim da pogledam sadržaj diskova i ostajem zatečen – šaljivdžije su uredno naslagali snimke deset koncerata Ricka Wakemana. Što je mnogo, mnogo je. Teši me samo saznanje snimci potiču iz različitih perioda njegove karijere a repertoar se, uglavnom, ne ponavlja.
Flešbek u sedamdesete je bio trenutan, tako da mi je komšiluk celi vikend uživao u karakterističnim Wakemanovim duplim trilerima. 
O njegovim izvođačkim sposobnostima nema šta da se diskutuje – još uvek je jedan od najboljih klavijaturista na svetu. Ne sporim mu ni kompozitorsko umeće, ali mi smeta njegova megalomanija. Oduvek je to što je radilo moralo da ima veliku dozu grandioznosti, a ceo njegov solistički opus se pretvorio u neverovatnu hiperprodukciju – za četrdesetak godina snimio je preko sto oficijelnih albuma. U takvim okolnostima, vrlo je teško održavati kvalitet, pa mi nije ni padalo na pamet da se upuštam u avanturu preslušavanja svežijih radova. Ali se ponekad navratim na one prve, koji su u svoje vreme bili inovativni i sadržavali njemu tako dragu magiju.
The Myths and Legends of King Arthur and the Knights of the Round Table (1975) ove godine slavi svoju četrdesetogodišnjicu i spada u Wakemanova antologijska ostvarenja. Kao što naziv sugeriše, to je muzička priča o kralju Arturu & njegovim vitezovima Okruglog stola. I danas zvuči uzbudljivo – na njemu je Wakeman doveo orkestrirani rok do savršenstva, a uobičajene klavijaturističke pirotehnike ni malo mu ne nedostaje. Ono u čemu je bio šljampav su tekstovi pesama.
Kralj Artur je istorijska ličnost iz VI veka koji je jedan od najpoznatijih likova keltske mitologije. A taj, mitološki Artur, pregazio je pravog. U mnogo zapisa i knjiga nalazimo zanimljivu priču o ljubavi, mržnji, prijateljstvu i izdaji čiji su glavni akteri Artur, njegov najbolji prijatelj – vitez Lanselot, najlepša žena Britanije Gvinever i Mordred – Arturov neželjeni sin rođen u incestu sa sestrom. Njihove isprepletane sudbine na kraju uzrokuju bitku kod Kamlana iz koje niko neće izaći živ, a Arturovo carstvo će propasti.
Na ovu temu napisane su stotine knjiga, a lavina je krenula još u XII veku. Kroz priču defiluje veliki broj istorijskih likova, a dobar deo je, najverovatnije, izmišljen. Lanselot se, recimo, prvo pojavljuje u francuskoj verziji priče i o njemu ne postoje istorijski zapisi. A tek zloglasni Crni vitez sa kojim se Lanselot nadmeće – u nekoliko knjiga na ovu temu koje sam pročitao, nigde se ne pominje.
Izgleda da je Wakemanov tekstopisac uzeo sebi umetničku slobodu kada ga je na albumu uveo u priču.
Kao što rekoh, sve ovo je fantazija kojoj nema kraja i o njoj može da se raspreda danima. A ja sam pustio samo jednu pesmu kao ilustraciju. 