Зрењанинско позориште је читав екосистем. У склопу зграде је и она мааала галерија, и радионица, и књижара. У дну авлије је музичка школа. И има и свој клуб. У ствари, два.
“Зелено звоно” је, канда, једно време радило на два места, на спрату изнад фоајеа и негде тамо у Првомајској улици. Онда је она друга локација изгорела, наводно из политичких разлога, јер су често гостовали разни неподобни ликови, које ваљда ликови у фантомкама нису могли да сваре. Пролазим често том улицом, али никад пешке, па не знам шта пише на плочи на зиду згаришта. Тамо сам био само двапут: једном је једна ћерка освојила пицу за две особе као кума нове џез емисије на локалном радију (звала се, отад, “џезва”), а други пут са другом ћерком, за пакетиће од деда Мраза.
Ово је оно изнад фоајеа.
Овог пута је нисам водио на деда Мраза, него смо претходног дана у граду срели Панту (“ја се облачим у секендици”), па нам је усмено изручио рекламу у уши. Панту нисам чуо уживо још од седамдесетих, дакле ово мора да се обиђе.
Клупска свирка нам некако није била обичај – ил’ се свирала игранка, као некад што су “Омеге” и “Па шта онда“, или је био концерт. Шанка је углавном било негде та тране, ал’ већина није свраћала. Годило ми је да опет мало будем рокерски фотограф за локалне музиканте, а рачунао сам да ће бити и нешто зајебанције пре почетка, и хтео сам да ухватим добро место одакле може да се фотка, па смо ушли пола сата раније.
Припрема за свирку је, бар код Панте, подједнако забавна као и сама свирка (мада имам на видеу како се бубњар у сред свирке превија од смеха, мада зна све напамет), можда и боља јер се ту зезају за свој грош. Посебно ме такло како се техничари обраћају главној звезди: “Чика Панто, саћу је донети други микрофон па ће то да буде цакум пакум”.
Ово је снимљено током те пробе. Басиста је испијао никшићко црно (за које сам касније, помним проучавањем етикете, установио да су Ђетићи сувише лењи да га праве: увозник за Црну Гору – Пивара “Требјеса” Никшић). Пошто се нацртао тачно наспрам места где сам седео, на високој барској столици уз исто тако висок сто (причвршћен уз носећи стуб, не клати се!), пустио сам аутоматику да одвали елементе како јој се ћефне, и добио сам ово. Нарочито ми годи како је објектив тик изнад нивоа стола, одличан угао. Светло је типично ноћно како падне. Видим да имају оне нове ПЗЦ рефлекторе на светлеће диоде, и да могу да штимају боју како им се ћефне, што је коришћено после током свирке. Ово је још увек пауза, светла су распоређена по целом простору и угођај је скроз другачији.
А онда смо и ми натенане испили наша никшићка док је Панта штимовао тикву.
О оном другом позоришном клубу, други пут.
Komentari su onemogućeni.