Jutros, sabajle, kada mu vreme nije, zazvonio mi je telefon. Onako bunovan, skočim iz kreveta da zvonjava ne probudi decu, uzgred raspalim nogom u stalke za Kefa i, psujući, pogledam u displej telefona…
Nepoznat broj.
U trenutku mi kroz glavu prođu najcrnje misli. Ko normalan zove u ovo doba?
Sa druge strane žice zacvrkuta mi umilni ženski glas:
– Dobro jutro, ovde Suzana, Gradska groblja…
Noge mi se odsekoše. U trenutku sam pomislio da im On možda unapred dostavlja spisak budućih klijenata…
– Znate, kada možemo da dođemo do vas da se dogovorimo oko rata za grobno mesto?
– Ne znam, bre, o čemu pričate – niti imam grobno mesto, niti kanim umreti!
– Izvinite, mora da sam pogrešila broj.
Klik.
Sunce ti poljubim, da l’ su ovi normalni! 
Da da se žalim Zaštitniku građana za duševnu bol ili da potražim nešto za smirenje? Odlučujem se za drugu varijantu…
Dok preturam po kućnoj apoteci tražeći medicinu, razmišljam: nije to, jadno, dete krivo, rekao mu je neko da zove redom i dao spisak… Ako nahvata dovoljno klijenata, dobiće stimulaciju, ako omane, sledi smanjenje plate…
Tako se setim Johnnyja Marra, lepo je tu pomamu za novcem sročio na poslednjem albumu. Ne znate ko je taj? Pitajte Samuraja koji je veći specijalista za grupu The Smiths od mene… 
– * –
Kako mi đavo ne da mira, napravim pa jedan callback…
– Dobro jutro, ovde Suzana…
– Koliko vam košta grobno mesto?
– Dve i po hiljade eura, u dinarskoj protivvrednosti, na dan uplate po dnevnom kursu… Dajemo i na rate…
Mnogo! Ne isplati se umirati!
Ali ko mene pita? 