Ovaj me je dečko očas izuo iz cipela.
Ponekad sam sklon da se na prečac upalim. Evo, posle par desetina preslušavanja albuma At Least for Now (2015) vatra još uvek gori.
Dječarac po imenu Benjamin Clementine je pravo otkrovenje. Ne bih se usudio da tvrdim da je nova zvezda rođena mada mi njegova muzika daje dosta povoda za takvo razmišljanje.
Za razliku od svojih vršnjaka, on nije krenuo utabanim stazama – muzika koju izvodi teško da se može uporediti sa bilo čime poznatim. U meni budi neke daleke asocijacije na grupu Antony And the Johnsons. U pitanju je koncept kamernog popa, ali drugačije realizovan.
Pristup muzici mu je neobičan – sve se vrti oko akustičnog klavira, koji uglavnom služi kao instrument koji daje ritam, i Clementainovog specifičnog pevanja. Sa glasom može da učini šta god poželi, pa ova njegova originalna mešavina soula, bluza, kabaretske muzike & šansona ne ostavlja nikoga ravnodušnim jer se, jednostavno, lepi za slušaoca.
Posebna priča su tekstovi koji nisu ni malo trivijalni i traže da se prati nit pripovedanja. Benjamin je, očigledno, čvrst čovek sa jasnim stavovima koji je istovremeno i vrlo ranjiv.
Baš kao i većina nas.
Ako je tačna ona narodna da se “po jutru dan poznaje”, od ovoga mladića možemo još svašta očekivati. Njegov album je, definitivno, najoriginalnije delo koje sam čuo ove godine.
volim ja kad neko smisleno prebira po žicama ili po dirkama, pa još priča o tome “glasom koji dolazi odozgo”, a i preporučio si. dakle, slušam ja Benjamina sa S4 u uglu dnevne, nasuprot kuhinji, u kojoj moja draga završava večernji “pjena-party”.
poslije London-a, ona prekida pranje sudova i pita: “je li Crnac?”!?
kako li im je pošlo za rukom da nam sakriju genetske kodove za: pjevanje, trčanje, “njihalo strave”,… ili je, možda, sve to izblijedilo sa pigmentom?