Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Grdno sam se namučio kako bih rastumačio jednu od pesma o kojoj sam hteo nešto da napišem. Na stranu izgubljeno vreme – koliko god puta da sam je danas pustio uvek bi u njenim stihovima čuo nešto drugo, te su mi se javljale razne asocijacije koje su me sve dalje odvodile od njene suštine.
Kada je tako, onda je bolje da celu tu priču odložim za neki drugi dan.
Nije za nišče tolerancijom na gađenje.
Ponedeljak, dan za ekstremne sportove. A obaška, odavno se nismo bavili primerima ekstremnog debilizma – onog koji je toliko velik da ostaje jedinstven. Pazi sad.
Mislim da je ovog puta bolje da ništa ne komentarišem. Jer ovde, jebi ga, nema ništa između redova, nego…
Uh. Gledaću da se ne ponovi. Ajmo sad, svi na svoje radne zadatke.
