Pišući tekst o novom albumu Davyja O’Lista nisam pomenuo sitnicu iz njegove biografije koja mi se neprestano motala po glavi.
Bolje da se ispravim na vreme, nego da me Šef kritikuje zbog nemara. 
Elem, posle zvezdanih trenutaka u društvu Bryana Ferryja, O’List je povukao sasvim neočekivani potez: pridružio se grupi Jet. Nisam očekivao da će gitarista sa takvim backgroundom završiti u grupi koja je svirala komercijalnu muziku, tzv. glam rock.
Vreme je pokazalo da je Jet nezasluženo zaboravljen, ponajviše zbog traljavog odnosa diskografske kuće prema njima. Razlog je bio vrlo jednostavan: dvojica njenih članova su došla direktno iz prve postave grupe Sparks, pa im nije bilo u interesu da prave konkurenciju u sopstvenoj kući.
Iza njih je ostao samo jedan studijski album, Jet (1975) u produkciji Roya Thomasa Bakera. Već pri snimanju drugog albuma, članovi su se razišli.
Ako zanemarimo glupavi omot u koji je ploča bila upakovana, album je bio sasvim dobar. Zvučao je kao zgodna kombinacija uticaja Ferryja/Sparksa i ranog Roxy Musica sa indisponiranim Davidom Bowieom kao pevačem. U svakom slučaju, bila je to pametnija strana glama, vrlo blizu onome odeljku koji se nazivao art rockom. Zato ne iznenađuje što su i tekstovi pesma neuobičajeni & malo uvrnuti.
Pažljivo preslušavanje albuma sa sluškama na ušima proizvodi neobičan efekat. Iza galame & povremene kakofonije otkriva se brižljiva produkcija puna detalja koji pesmama dodaje neočekivanu dozu suptilnosti.
Iz današnje perspektive, ovo je muzika koja pokazuje finu tranziciju od glama ka novom talasu koji će zapljusnuti Ostrvo.