Na ovom mestu često smo pominjali supergrupe. Vi, koji nas redovno čitate, sigurno ste primetili da su te grupe, uprkos okupljenim zvučnim imenima, često ispaljivale ćorke.
Verovatno se dešava zamor materijala u matičnim bendovima i tada se gubi se mogućnost da se pojedinci otarase sopstvenog manirizma. A to je klopka iz koje se nije izbavilo mnogo njih…
Koga ova tema više zanima, samo neka isprati hiperlink u prvoj rečenici ove priće – ima toliko toga da se pročita i čuje.
U našim glavama, supergrupa je, najčešće, skupina vremešnih staraca koji se manje-više uspešno vozaju na staroj slavi i hordama svojih vernih poklonika. Zaboravljamo pritom na doba kada je termin supergroup uopšte nastao: tada se podrazumevala koncentracija vrhunskih instrumentalista koji nisu nužno imali decenije za sobom. Hajde da pomenemo samo Cream – dovoljno je za ilustraciju.
U međuvremenu, pojavilo se mnoštvo muzičara koji su svoje karijere ostvarili krajem proteklog i početkom ovog veka. Zajedničko im je da su odlični muzičari i da nemaju problema sa svojim egom, pa je najčešći povod njihovog zajedničkog okupljanja vrlo prozaičan: to je radost zajedničkog sviranja i stvaranja.
(Da, naravno da znamo da smo o ovoj grupi – štaviše, o ovom albumu – već pisali pre pola godine. Neka vam i ta informacija posluži korisno.)
Projekat/grupa Flying Colors je upravo pomenuta priča. Okuplja muzičare srednje generacije (Mike Portnoy, Dave LaRue, Neal Morse, Casey McPherson & Steve Morse), kojima su zajedničke dve stvari: u matičnim grupama su svirali vrlo komplikovanu i kompleksnu muziku, a sada su poželeli da sviraju nešto manje zahtevno. Gotovo popično…
Ono što može da se čuje na njihova dva studijska i jednom živom albumu je… Uh, recimo da je ubedljivo. Čistunci će da im zamere da su se previše udaljili od svojih “progresivnih” korena, ali meni to ne smeta. Ma, ne smeta mi ni prilično mračna atmosfera u današnjoj pesmi, koja je daleko od onoga čime se bavi pop žanr.
Dobra muzika je, kao i uvek, samo to i ništa više.