Ništa.
Eto, tako: ništa.
Jer ako je sve ovo oko nas više od ništa, jao nama.
U nastupu Proviđenja, On je predložio subvencije za građane koji će godišnji odmor provesti u Srbiji. Interesantne stvari se tu otvaraju. Prvo, kako da se osećaju oni koji su koristili prve ponude aranžmana, pa još u februaru ili martu zaključili ugovore sa turističkim organizacijama za letovanje u srpskim letovalištima Polihrono, Hanioti, Pefkohori i sličnim? Njihova blagovremenost, ispada, lupila im se o glavu. Drugo, šta ćemo sa onima koji godišnji odmor provode kod kuće, eventualno koristeći slobodno vreme da odu na neki izlet, sa finansijskim limitom da zastanu usput u nekom restorančiću, da deca najzad okuse prave ćevape? Hoće li i njima biti priznati fiskalni računi koje prikupe na izletu u toku godišnjeg odmora?
Ovaj nastup vlasti da udovoljava populističkim merama, koristeći se pritom demagoškim informacijama koje bi trebalo da ukaljaju obraz onih koji letuju preko granice (“potroše milijardu i po evra preko granice!”), nedvosmisleni je pokazatelj nervoze. Nemamo više državotvornih ideja, profućkali smo ih sve, udri u populizam.
Šta je sledeće? Žigosanje onih koji zarađuju više od minimalca? Potraga za svima koji idu na letovanje avionom (pod uslovom da vlast, zarad demonstracije sile i petparačkog prihoda, ne spreči čartere koji su ranije ugovoreni) i dodatno oporezivanje? Možda, posle, odobravanje linča onih koji u samoposluzi potroše više od 3000 dinara odjednom?
Sindikalna uravnilovka iz šezdesetih je božji dar za ono što čeka svakog ko se usudi da sebi priušti više od golog preživljavanja.
Količina ispoljene gadosti prema sopstvenim građanima prevazilazi mogućnost da se ovo ponašanje toleriše. Pritom bi bio red da primetimo da je ova vlast legitimno izabrana i da ste u njihovom izboru možda čak i vi učestvovali. A šta je rešenje, ne pitajte nas: mi vam samo dajemo šansu da sami uključite sopstveni mozak i dođete do zaključka.
U međuvremenu, između redova ste sigurno pročitali želju picoustog da se svi ujedinimo u teškim vremenima koja dolaze. Po mogućstvu da se ujedinimo oko SPC, jer ona ima iskustva u upravljanju marvom rajom. Samo tako ćemo izdržati što nas svevišnji kažnjava iznenadnim sušama u julu i avgustu, iznenadnim povećanjem zagađenosti vazduha, iznenadnim požarima u središnjem delu Srbije i iznenadnim uslovima za ulazak u EU.
I još kad nas iznenade fudbaleri, koje (ne)ćemo gledati na digitalizovanoj televiziji, kad ispadnu u kvalifikacijama za već nešto. Šta!? Već su ispali? Baš su nas iznenadili. Ostaje nam onda da isključimo klimu, jer troši struju, zamočimo noge u lavorče, jer nam neće refundirati troškove srbo-seoskog turizma, pa da se uhvatimo novina i izmišljenih vesti u iznenadnom letnjem nedostatku dešavanja.
Citat dana dolazi iz nepoznatog izvora. Vrti se tamo-amo po društvenim i inim mrežama i prenosimo ga u nadi da smo to učinili pre nego što se izlizao.
Bolje da plačeš kod psihologa
nego da se smeješ kod psihijatra.
Vaistinu tako, mada je to pomalo i stvar mode. Setite se samo Frederika Pola i njegovog romana “S one strane plavog obzorja događanja” (iliti “Kapija 2”, kako su fanovi više voleli da nazivaju tu knjigu), gde su oni beskonačni dijalozi sa softverskom replikom Ajnštajna nastali pod snažnim uticajem psihoanalize kao velike mode u Americi tih godina kad je ideja o Hičijima razrađena i napisana.
Uostalom, kakve su nam perspektive, još će ispasti da su ti koji se smeju kod psihijatra jedini u pravu.
Klub invalida, vreme posle ručka i da bi ubili dosadu, odluče da igraju pantomime. Izaberu sportsku temu i počnu. Prvi počne da maše rukom gore-dole i na kraju načini pokret izbacivanja dvema rukama nečega na gore i ispred. Svi uglas:
– Aaaa, pa to je prosto: košarka!
Drugi opet maše rukom gore-dole i izbacuje nešto pravo napred, snažno i jednom rukom.
– Aaa, pa i to je prosto, rukomet!
Treći krene da simulira okretanje točkova na kolicima velikom brzinom, a posle svaka tri zamaha, pljasne se po čelu.
Tajac. Svi se gledaju, sležu ramenima. Ovaj ponovi prikaz. Posle nekog vremena, najzad rekoše:
– Predajemo se! Šta je to?
– 110 metara sa preponama!
Vi, dakako, čvrsto verujete da niko nema pravo da vam drži slovo o tome kako koristite uređaje koje ste kupili svojim novcem dok god te uređaje koristite u skladu sa zakonom, pride ne ometajući nikoga. U tom pogledu ste potpuno u pravu: vaše pare, vaša ideja, vaš put u neko različito sutra.
Međutim, šta bi sa korišćenjem uređaja u skladu sa zdravom pameću?
Da li vi zbilja verujete da će ikoga, računajući i vas same, zanimati stotinu ili trista tehnički kukavnih fotografija na kojima se ne vide lica jer je ugao Sunca loš, nema ideje o lokaciji na kojoj je slikano jer kompozicija je nebulozna ili je nejasno šta te mrvice po prisutnom sivilu predstavljaju jer ste koristili blic dometa tri metra ka objektu udaljenom 150 metara? Da li vam je nekim slučajem palo na pamet da biste mogli da uložite nekoliko sati u životu, ne više, kako biste svoj maleni fotoaparat pretvorili u sredstvo za proizvodnju suvislih slika, a ne hrpa digitalnog smeća?
Može to i postupno, jedino je bitno da malčice angažujete tu sivu masu između ušiju. Predlažemo vam da ponekad posetite portal uglednog časopisa Digital Camera World i pročitate poneki članak sa savetima, u praksi isprobavajući ono što vas zanima u tim receptima. Recimo, deset saveta za direktno povećanje kvaliteta fotografija, ma koju vrstu fotoaparata da držite u rukama: ovde.
Ako začujemo ono čuveno “ja nemam takav fotoaparat”, kontrapitanje glasi “želite li da imate takav fotoaparat?”, sa sve planom uočavanja cene polovnih i sasvim upotrebljivih komada više klase o kojoj sanjarite (iznenadili biste se, prijatno). Rezervno potpitanje glasi “jeste li dostigli limite fotoaparata koji već imate, pa vam treba bolji?”. Mogli biste se začuditi koliko su odgovori na ta dva pitanja blizu jedan drugom.
Predlog za čitanje ove nedelje dolazi iz vaše kuće.
Uhvatite prvu nepročitanu knjigu u kući koju ugledate i pročitajte je već danas.
Da, u pravu ste: toliko je jednostavno.
Jedina komplikovana komponenta u celoj priči ste vi.
Da li spadate u one srećkoviće koji su dobili čuveni set top box iz budžeta? Ili ste možda sami zavukli ruku u svoj džep ne biste li se zanovili? Razni sporazumi o pridruživanju Europi diktirali su 2012. godinu kao termin za digitalizaciju TV-signala, ali mi smo čekali poslednji rok (15.6.2015.), pa da nešto uradimo po tom pitanju. A da bismo sve i stigli na vreme, morali smo makar jedan zakon (o javnim nabavkama) da prekršimo.
Dok se ekipa iz javnog preduzeća Emisione tehnike i veze žali što mora neplaćeno da radi i vikendom (a ne hvali se da je za redovno (ne)radno vreme preplaćena), vama prepuštamo prostor za komentare da nam navedete koji od reklamiranih servisa digitalizovane (ne kablovske) televizije imate.
Kablovski operateri su rado ranije prelazili na digitalni signal, jer se analogni lakše krade, a to direktno utiče na zaradu. A ovima što platni dodatak ne dobijaju kad rade prekovremeno, plata ionako odavno ne zavisi od TV pretplate.
Ono kad najzad ugledaš…
Mafijaš otkrije da mu je knjigovođa, Gvido, ukrao 10.000.000 evra. Gvido je gluvonem, a to je i bio razlog što je dobio posao, jer ne može da svedoči na sudu. Ode mafijaš kod Gvida i povede advokata koji zna jezik znakova.
– Pitaj ga gde su pare! – kaže mafijaš.
Advokat, koristeći znakovni jezik, pita Gvida:
– Gde su pare?
Gvido odgovara:
– Nemam pojma o čemu pričaš.
Advokat prevodi mafijašu:
– Kaže da nema pojma o čemu pričaš.
Mafijaš vadi pištolj, uperi ga Gvidu u glavu i kaže:
– Pitaj ga ponovo ili ću ga ubiti!
Advokat kaže Gvidu:
– Ubiće te ako mu ne kažeš.
Gvido odgovori na znakovnom jeziku:
– OK! Pobedio si! Pare su u crnoj torbi na tavanu kuće mog ujaka Bruna.
Mafijaš pita advokata:
– Šta kaže?
Advokat slegne ramenima:
– Kaže da nemaš muda da pucaš!
Ova izvesno ne misli na salatu.
Dakle, rekoste da ćete na more. Svaka čast, svaka čast! Imate li plan dejstva? Ne za pivo i klopu, to je valjda jasno. Nego – šta ćete na plaži, imate li sve rekvizite za igre u vodi? Braća Bosanci nam predlažu neke osvežene, alternativne pristupe klasičnim (i nadasve dosadnim) igrama na otvorenom. Evo, recimo frizbi.
Kraj godine i nastavnica na času likovnog.
– Deco, hajde neka svako nacrta ono što želi da radi kad odraste.
Posle pola sata šeta ona razredom i gleda… Jedan nacrtao lokomotivu: on bi da bude mašinovođa. Drugi avion: pilot. Treći tenk: vojnik. Neka devojčica nacrtala stetoskop: hoće da bude lekar. Druga šivaću mašinu, ona bi da bude krojačica…
Dođe nastavnica do Perice, a papir mu prazan.
– Perice, pa šta ti želiš da radiš kad porasteš?
– Hoću da se oženim.
– Da… i… onda…?
– Šta “onda”? Hoćete da vam nacrtam?
Za dobro varenje, dobro je da potpuno sažvaćete svaki zalogaj, kažu nutricionisti.
Važno je samo biti strpljiv. Recimo, da prođu izbori…
A ako ste već odlučili da prihvatite Njegovu ponudu da vam refundira deo od dela troška za letovanje, hajde makar da vas uputimo na poneko dobro mesto za klopu diljem Srbije, gde smo već bili u prilici da overimo valjanost trpeze.
Kada se na putu ka Vrnjačkoj Banji odvojite sa autoputa kod Pojata, kao što mnogi od nas biraju put, nekih dvanaestak kilometara iza raskrsnice za Kruševac, na pola puta između Kruševca i Trstenika, naići ćete na selo Stopanja. Nastavite kroz selo do jedan blok pre izlaza: na levoj strani se nalazi restoran “Sport” (sve sa logotipom maznutim iz istoimenih dnevnih novina). Malčice je neugledan sa ulice, ali neka vas to ne zavara; ako je vreme ručka u radni dan, primetićete dobre automobile na prakingu ispred.
Tu će vam se bogzna koliko izvinjavati ako budete morali da čekate više od pola sata na sledeću turu jagnjetine sa ražnja. A kad vas budu pitali kako želite da vam se napravi odnos krtog i masnog, nemojte da se prevarite i tražite samo krtinu, mada bi vas poslušali u tom zahtevu: prevarićete se. Tražite šareno i ne brinite da će vam iko išta zakinuti na količini i kvalitetu.
A imate li vi neku preporuku za dobar restoran u ovoj našoj prekrasnoj Srbiji? Samo, molimo vas da preskočite novokomponovana kič-mesta i sve restorane koji se zovu “Milošev konak” ili nazivom sugerišu ideologiju bilo koje vrste i bilo koje starosti…
Jesu li popravili goveđe repove u restoranu “Tri fenjera” u Nišu? Da li je još uvek onako dobra mućkalica u onom restorančiću preko potoka na prilazu Đavoljoj Varoši? Koji je vaš omiljeni restoran na Tari? Gde je najbolje jesti ukraj puta na potezu podno Rtnja, na putu od Zaječara do Paraćina? A između Šapca i Loznice? Imate li preporuku za neki restoran između Kraljeva i Kragujevca, a da nije baš u tim gradovima? Znate li neko pouzdano mesto za ručak na putu kroz Sandžak između Nove Varoši i Ivanjice, a da to nisu Kušići? Elem, naš Šef se i dan-danas zacrveni od stida kad se seti kako je glasno negodovao zbog malog izbora roštilja u jednom restoranu u Sjenici (mada je na kraju dobio pljeskavicu na kajmaku), da bi tek nedelju dana kasnije shvatio da je to bio drugi dan Ramazana…
A dok ne stignete na goveđe repove u “Tri fenjera”, na rebarca u kajmaku kod Rajka u Kazandžijskom sokačetu, na jagnjetinu u Stopanju ili na kačamak u Kušiće kad idete preko preko Sjenice i pored meandara reke Uvac, jedite kod kuće. Prijatan ručak vam želimo.