Tradicionalno sam nepoverljiv prema nevladinim organizacijama, jer me još uvek nisu uverile da rade i nešto korisno. Sreo sam puno ljudi koji u njima rade, pokušavao da proniknem u njihove dobre namere sledeći priču o opštem dobru za zajednicu u kojoj živim, ali se sve završavalo razočaranjem. Stekao sam utisak da se to društvance lepo provodi za svoj groš, ma ko da im daje pare. I prodaje priče koje se toliko široke i uopštene da dozvoljavaju da se svako od nas pronađe barem u nekoj od njih.
Jedna od najvećih i najmnogoljudnijih NVO je Amnesty International koja, kako sami kažu, brine o ljudskim pravima u celom svetu. Muzičari i ostali umetnici vole da učestvuju u njihovim projektima – to im donosi dodatni publicitet, a nije zgoreg i da se oni sami deklarišu kao čuvari ljudskih prava svakojake vrste. U ekstremnim slučajevima znaju i da preteraju – prisetite se samo na koja je sve mesta Bono Vox uspeo da stigne i šta je pri tome lupetao.
Povodom proslave 50 godina rada, Amnesty International je početkom 2012. godine objavio zanimljiv projekat – četvorostruki album sa obradama pesma Boba Dylana, što je i logično imajući u vidu Dylanov buntovnički opus. Nelogičan mi je izbor mnogih izvođača koje su sastavljači ove kompilacije uvrstili u paket – recimo, šta na njoj traže “umetnice” poput Miley Cyrus ili Ke$he? No, nije sve tako crno – između 76 Dylanovih pesama svako može da pronađe ponešto za sebe, a ima i neočekivanih iznenađenja.
Pesma “This Wheel’s on Fire” na brdovitom Balkanu ima pomalo kultni status. Jedna je od onih koje su se rado slušale krajem šezdesetih, ponajviše zahvaljujući odličnoj psihodeličnoj verziji koju je pevala Julie Driskoll u pratnji grupe Brian Auger & The Trinity.
Pesmu su napisali Dylan & Rick Danko tokom sešna sa grupom The Band 1967. godine. Po običaju, kada je reč o Dylanovoj poeziji, teško je reći šta je pisac zaista hteo da kaže. Tumačenja idu od toga da je točak (“wheel“) uzet kao simbol besmrtnosti i cela priča je, u stvari, autorova konverzacija sa Bogom oko te teme, preko aluzije na poznati Dylanov pad sa motorciikla 1966. koji ga je, umalo, koštao života, pa sve do svakodnevnih stvari – pucanja romantične veze & razbesnele žene koja u svakom trenutku može da eksplodira kao automobilska guma.
Šta god da je posredi u ovoj pesmi, muzičar sa kojim se do sada nisam susretao po imenu Charlie Winston je napravio njen odličan cover. Tako da se bacam na istraživanje – mora biti da on da ima još koju dobru. 