Rastrgla me velika gužva
ništa nije k’o što kažu u školi
pretukli su me ni krivog ni dužnog
U istoriji YU rocka ima jako malo istinski veličanstvenih pesama. Na prste da ih prebrojiš. Međutim, to što sam se setio izvesno najboljeg momenta u združenom opusu braće Stefanovski (tekstopisac Goran i kompozitor Vlatko) ovog puta nije predmet moje iskrene naklonosti ka progresivnim formama muzike iz onih godina kada su rečitost, muzikalnost, ideja, veština i teatralnost činili celinu koja je proizvodila ovakvu muziku.
Ne: ovog puta sam se samo na trenutak obazro oko sebe, zavirio u aktuelne vesti, opsovao tako da sam se uplašio sopstvenog glasa, uhvatio se za glavu i u poslednji čas sprečio sebe da ne urliknem od besa i nemoći. Nemojte da vam objašnjavam zašto.
I tada sam se, o jebem ti život, spontano setio “Žive rane”.
Ne znam da li će mimikrija uspeti: ipak ću da se vratim na prvu tezu o veličanstvenim pesmama, jer ako sam se već zatekao na ovom mestu zbog čovekolikih stvorenja koja smo sopstvenim beskičmenim stavom sami doveli tamo gde mogu da nam rade ovo što nam rade, makar ću da se na čas odbranim tako što ću izvući jedan nesvakidašnji snimak.
Pesma “Živa rana”, koja je moj najčešći favorit kad god se potegne preteško pitanje omiljene pesme grupe Leb i sol, ugledala je svetlost dana na albumu Beskonačno (1981). Album je spremljen sa dozom nervoze, jer su prvi put radili kao trio. Elem, “novi” klavijaturista Miki Petkovski je digao sidro pre ulaska u studio i otišao u Kanadu, što je možda tužno, a možda i ne, jer rešenja koja su se našla na tom albumu potvrdila su da virtuoznost članova grupe nije samo egzibicioni element, već realno sredstvo za postizanje muzički visokih dometa. Garina pesma “Hars” i Bodanova “Skakavac” bile su neke od najboljih instrumentalnih egzibicija u opusu grupe onih godina kad smo ih često i rado pohodili u relativno malim beogradskim salama, kao što beše SKC; tamo sam ih gledao tri ili četiri puta i pamtim baš svašta sa tih svirki.
Kada gledam iz današnje perspektive, uveren sam da je album Beskonačno prvi na kojem su Vlatko, Bodan i Garo najzad našli onu dinamiku koju su hteli da pokažu i pre, ali nisu smeli jer je od njih zahtevano da proizvode aranžirane sklopove punog radiofoničnog zvuka. Prodisali su tada i ta praksa je ostala dominantna neko vreme, sve do onog komercijalnog zaokreta sa albumom Kao kakao (1987).
Posle tog albuma nije bilo boljeg časa za snimanje živog albuma. Minimalizam se pokazao kao dobar recept: za samo jedno veče u kultnom zagrebačkom ćumezu “Kulušić“, 13. aprila 1982, snimljen je materijal koji je posle nekoliko meseci objavljen kao dupli vinil “Akustična trauma”. Sve se nekako uklopilo: čak i to što je neuporedivog bubnjara Garabeta Tavitijana zamenio žustri Dragoljub Đuričić, velemajstor iz neke druge priče, koji se na neki volšebno lak način dobro uklopio u Leb i sol.
Živa izvedba sumorne, apokaliptične numere “Živa rana” je vrhunac tog albuma, a možda i celokupne karijere grupe. Minimalizam zvuka koji idealno paše uz temu, oštro virtuozno sviranje koje verovatno nikad u karijeri grupe nije bilo bolje nego tad (da ne računam onu hi-tech reunion tezgu iz 2006), dramatična atmosfera beznađa (koja se ekstrapolira na neke slike potpune nejasnosti kretanja društva tih godina), tekst koji probada dušu i izaziva nesanicu, lepljiva hromatična harmonija koja vas na mahove guši i više nego sanjivi tempo…
Prosto, savršeno. I opet kažem: ovo je istinski veličanstvena pesma.
U mom poimanju tog koncerta, nedostajala je samo jedna karika. I nju sam na kraju rešio with a little help from my friends: iz priče sam znao, nemajući potvrdu da li je zaista tačno, da postoji i jedna duža, neisečena verzija “Žive rane” sa tog koncerta. I nađoh je na nekom polulegalnom proširenom CD izdanju albuma Akustična trauma (1982) koje je, ko zna kako, upecao jedan moj drugar od poverenja, oldvejver iz Niša.
Ovo što slušate sam vam priredio iz svoje lične fonoteke. Elem, čak i ako ste ljubitelj grupe Leb i sol, moguće je da niste znali za postojanje 22 minuta duge verzije numere “Živa rana”. Poslušajte pažljivo, glasno; pa ponovo. Pokazaće se, zapravo, da nije sama numera duga 22 minuta, već da se standardni snimak nastavlja dvema sviračkim egzibicijama (sa sve meandrčenjem po drugim muzičkim motivima) koje ispaljuju Bodan i Dragoljub. Posle svega, ne znam kako se vama to čini: ja se prisećam nekih sličnih egzibicija kojima sam prisustvovao, dobro znam kako su ih upakivali kao sufikse numera koje su svirali i na ceo ovaj zapis gledam isključivo kao na celinu. Za mene, ovo jeste doživljaj “Žive rane”.
Savladajte ovu pesmu tako što ćete razumeti o čemu govori. I poverujte da barem dva od tri uzroka za vašu nervozu mogu da se prevaziđu tako što ćete se pokazati moralno jačim od bednika koji vas svakodnevno uvaljuju u sve dublju kaljugu. Jer, njih je “Živa rana” najavila još pre 34 godine:
Ružni pajac što u mutnom krade,
crni pacov crnu sreću deli,
nerođena deca ispod stakla,
tombola se vrti, pakao celi…
O, otvorena živa rana
O, jebem ti život u ovoj tragikomediji.
Baš dobar tekst.
Samo je izleteo iz mene. I to je bilo to.
Grbo, nije prvi put – a sasvim sigurno nije ni poslednji – da kažem kako su tvoji tekstovi naprosto savršen spoj emocije, pameti i pismenosti. Osim toga – mada nije ni od kakvog značaja – potpuno sam saglasan sa svime što pišeš, uključujući i ovu blistavu belešku. Nema, valjda, potrebe ni da kažem kako su mi Leb i sol bili omiljena domaća grupa, da mi je Beskonačno njihov omiljeni album (mada sečem vene i na Leb i sol II, a bogami i na Sledovanje, koji je neotkriveni biser), da je, po meni, ovo jedna od najboljih pesama ikada snimljenih u ovom delu sveta i da sam, razume se, išao na tu seriju koncerata u SKC-u, seriju koju pominješ.
Brate Ivane, kada ovakva pohvala dođe od čoveka čija pisana reč je ovenčana pohvalama, tiražima i nagradama, onda valjda važi desetostruko 🙂 Dugo se ovaj tekst (zapravo, misao o pretvaranju ideje u reči) kuvao u meni i tražio način da izađe. Ono što sam napisao u tekstu – da me je ovo crnilo oko nas podsetilo na tekst pesme – nije nikakva dramska fraza, nego se zaista tako desilo. Kao što odgovorih Milošu: tekst je samo izleteo iz mene.
Ja drugačije ne mogu ni da pišem: činim to kad osetim neizdrživu potrebu za slaganjem reči u priče. Ako je još nekome po volji da pročita, meni je tim draže, jer želim da se podsetimo vremena i okolnosti u kojima je ova neverovatna pesma nastala. Ja moram da verujem da postoji potreba da pamtimo to drugo vreme u kojem je iznad svega vladala i vredela kreativnost. Jer, bila to utopija ili ne, ja verujem da može da se desi još jedna renesansa u kojoj će zdrav razum i kreativnost nadvladati ovo sveopšte ludilo koje postoji oko nas.
Tu valjda i nema šta više da se kaže.
Tačno tako, brate. Tačno tako.