Balada o perverznjaku

Arnold Layne had a strange hobby
Collecting clothes, moonshine washing line
They suit him fine

Koliko je onih koji se busaju u grudi da su ljubitelji Pink Floyda? Hajde da procenimo od oka: dve od tri osobe koje imaju bar nekakvu fonoteku imaće i barem jedan album Pink Floyda i to će biti The Dark Side of the Moon (1973) ili Wish You Were Here (1975). Svaki treći od tih će imati više njihovih albuma. Svaki deseti od tih sa više albuma će sakupuiti sve što se sakupiti može. A onda će se među takvima pojaviti neki “znalac” i krenuće, bez ikakvog suvislog razloga, da optužuje sve druge ljubitelje te muzike da oni nisu pravi posvećenici, te da je pravi Pink Floyd samo ono što je u nasleđe ostavio Syd Barrett.

E, takvih mi je pun kufer. Samo čekam da mi natrči prvi takav mudroser, da mu postavim par pitanja. Recimo, šta misli o tome koliki je rizik bio napisati onakvu pesmu i objaviti je kao prvi nosač zvuka koji je grupa ikada objavila? Šta misli o tome da je taj početak zamalo mogao da bude i kraj grupe?

O čemu ja to? Slušajte. I čitajte, ako ne razumete Sydovo pevanje.

On the wall hung a tall mirror
Distorted view, see through baby blue
Oh, Arnold Layne, it’s not the same, takes two to know
Two to know, two to know, why can’t you see?

Istorija samog početka rada grupe The Pink Floyd (jeste li znali da su imali “the” u imenu na početku karijere?) bila je prilično jednostavna, ali se očas iskomplikovala. To je priča koju danas zna premalo ljubitelja grupe, a vredno je da bude zapamćena.

(The) Pink Floyd je 1966. godine stekao status lokalnih heroja na osnovu za to vreme neverovatnih audioviuzuelnih predstava u klubu UFO u Londonu i došlo je vreme da se okušaju na otvorenom diskografskom tržištu. Sakupili su novac za termine u studiju Sound Techniques u Čelziju, gde su krajem januara 1967. uspeli da snime pet pesama iz svog rastućeg repertoara. Izvršni producent tog snimanja je bio Joe Boyd, vlasnik kluba UFO, koji je video zlatnu koku u nekim rezidentima kluba (tada je tamo nastupala i grupa Soft Machine) i pokušavao da za njihov račun (i svoj tal) izboksuje neki dobar ugovor sa nekim izdavačem.

Tri dana nakon snimanja pesme “Arnold Layne“, posrećilo se: grupa je potpisala ugovor sa kompanijom EMI i dobila avans od 5000 funti, za to doba veoma zamašnu sumu, najveću koju su momci do tog časa uopšte videli od svog rada. Od tog trenutka, stvari su se odvijale brzo: singl “Arnold Layne“, na čijoj B strani se nalazila Watersova numera “Candy and a Currant Bun“, objavljen je 10. marta 1967. Već u junu, objavljen je singl “See Emily Play“, a album Piper at the Gates of Dawn je ugledao svetlost dana u avgustu.

Međutim, sve ono što se dešavalo od “See Emily Play” nadalje predstavlja neku drugu priču, koju ću vam ispričati nekom drugom prilikom, ako je u međuvremenu sami ne rekonstruišete iz nekompletnih biografija, brojnih članaka i šturih referenci na Vikipediji.

Trebalo bi da pogledamo malo širu sliku Ostrva, pogotovo Engleske, tih šezdesetih. Danas možda mislite da je sve prštalo od muzike u medijima, ali grdno biste se prevarili. Nije bilo privatnih radio stanica, BBC je odvajao tek nekoliko sati nedeljno za programe rock muzike, a na televiziji je takvog materijala bilo na kašičicu. Obilja informacija je bilo samo u štampi (Billboard i, kasnije, Rolling Stone u Americi; Melody Maker i NME u Velikoj Britaniji). Puritansko društvo je i dalje dominiralo, što je u kombinaciji sa još uvek dominantnim siromaštvom i srednjom klasom u povoju činilo da cenzura bude na “zavidno” visokom nivou. Zamislite samo kako izgleda u takvim okolnostima pevati o travestitu koji krade ženski veš sa štrikova, izvodi solo-performanse pred ogledalom i najzad završava u zatvoru. Pesma je jedva stigla na 20. mesto top-liste, i to samo zahvaljujući tadašnjem prilično avangardnom stavu svoje matične kuće da provokacija predstavlja dobar biznis. Za to vreme, većina nezavisnih prodavaca ploča je gledala da skloni tu ploču sa glavnih rafova i zato prodaja nije bila na očekivanom nivou.

Now he’s caught – a nasty sort of person
They gave him time, doors bang, chain gang
He hates it
Oh, Arnold Layne, it’s not the same, takes two to know
Two to know, two to know, why can’t you see?
Arnold Layne, Arnold Layne, Arnold Layne, Arnold Layne
Don’t do it again

Pojavio se i problem sa planom za dalje promocije. Naime, bend je očigledno imao potencijal koji čak ni EMI nije tada mogao da proceni na duže staze, osim činjenice da grupu treba maksimalno podržati. Međutim, mentalno zdravlje Syda Barretta je već bilo ozbiljno narušeno i na njega se više nije moglo računati, osim incidentalno i sve ređe. Faktički poslednja suvisla stvar koju je Barrett učinio za promociju grupe beše učešće u ovom spotu koji danas gledamo. EMI je platio 2000 funti za snimanje i postprodukciju, sa namerom da spot bude emitovan u emisiji Top of the Pops aprila 1967, što je tih godina značilo ulazak u igru na velika vrata. Međutim, loš rezultat prodaje singla je doveo do odlaganja tog emitovanja i do pozitivne povratne sprege nije došlo.

I to je, dragi moji, bio prelomni trenutak, kada je sve što danas čini istoriju jedne od najvećih grupa u istoriji rock muzike moglo da se slomi pre nego što se desilo. Da EMI nije dao još jednu šansu Pink Floydu, ta priča bi posle prestrojavanja grupe verovatno završila u nekom podzemlju, kao što se desilo sa pomenutom grupom Soft Machine, kojoj muzička izvanrednost nije bila dovoljna da ikada dosegne mainstream do kojeg je Pink Floyd stigao za samo dve godine.

Trojica suvislih članova grupe su izdržali agoniju snimanja materijala za album, što je trajalo do kraja maja. Da ugovor sa kućom EMI nije bio tako atraktivan, verovatno ne bi izdržali. David Gilmour, stari prijatelj iz Kembridža (inače, dečko iz komšiluka koji je Syda naučio da svira gitaru) već je bio pripravan da uleti kao zamena na živim nastupima po Ostrvu, kojih je bilo sve više, a već je bilo izvesno i to da će on uleteti kao zamena za Syda ako cela priča uspe. Obratite pažnju: na promotivnom spotu “See Emily Play“, umesto Syda se zaista pokazuje Gilmour. Naime, očekivanje da će Sydov bipolarni poremećaj biti samo prolazna faza pokazalo se kao slepa nada: bilo je sve gore. Najveći umetnik u istoriji Pink Floyda se slomio već na prvom izlasku na megdan. Priča je zauzela neki drugi pravac već u času kada je prvi album iznet na police u trgovinama.

I zato, kada neko krene da vam drvi o tome šta je to pravi Pink Floyd, slobodno mu recite da je to svaka ploča, CD ili DVD na kojima su ispisane reči “Pink Floyd”, da je to svaka ulaznica sa koncerta na kojoj piše “Pink Floyd”, i najvažnije, da je to svaka muzika koju je napisao i izveo neko pod okriljem imena te grupe – pri čemu to više čak i ne mora da bude neko ko je član matične grupe, jer ta muzika je prevazišla svoje autore i postala deo svetske umetničke baštine. Demagogije tipa “to više nije Pink Floyd” samo zato što na nekom albumu nema više Syda Barretta ili Rogera Watersa – nemojte prihvatati. U suprotnom slučaju bismo morali da tvrdimo da nema Bitlsa posle 1965. godine i nema Rolingstonsa posle Brajana Džonsa: da, takve tvrdnje bi baš zvučale jednako glupo.

Mi smo, zaista, slobodni da ocenjujemo svet na osnovu filozofije ŠBB KBB (ili, što Hogar onomad reče, ŠBB DJB), ali prihvatite da su to ipak samo mentalne igre i da konačni zaključci iz takvih igara ne mogu da postoje, jer nije moguće sagledati sve varijable u dinamici društvenih kretanja tokom iole dužeg vremena (koje rekao “psihoistorija“?). Eventualno, možemo da ocenjujemo neke posebne momente u istoriji rock grupa čiju muziku volimo, a potom da razmišljamo o tome koliko je krhka ta istorija ponekad bila. Trenutak suočavanja pesme “Arnold Layne” sa društvenim normama Engleske s proleća 1967. jedan je od hrabrih trenutaka u istoriji rock’n’rolla na Ostrvu: za grupu Pink Floyd, moglo je i da ne uspe. A iza toga, sve je mnogo teže zamisliti.

Svet bez The Dark Side of the Moon? Ne, ja ne mogu da zamislim takav svet. Neću ni da pokušavam da razmišljam kakav bi to svet bio.