Out upon the islands on a cool summer night,
buddy, you don’t got to hurry. Take your time.
What you need is on the menu and you get it tonight.
Buddy, you got womens on your mind.
Beše jednom doba kad sam sakupljao vinilna izdanja muzike koju volim. Čuvao sam te svoje vinile i dobro ih poznavao. Posebnu slast u toj kolekciji su činile atipične numere bendova u čiju važnost nisam sumnjao (naravno: inače tih vinila ne bi ni bilo u mojoj fonoteci). Reč je o numerama koje samo okvirno mogu da budu opravdane u opusu grupe, poput onog bluza na ploči Pink Floyda na čijem snimanju su uz pomoć usne harmonike uspeli da navedu jednu matoru ženku irskog setera da zavija i cvili u mikrofon.
E, beše jedan žestok bend koji sam voleo tihgodina, a koji je čak otišao dotle da je jedan stih svog potpuno blesavog pesmičuljka uzeo za naslov albuma.
Grupa Van Halen je nastala dovoljno rano da bi bila lako prepoznatljiva na osnovu svog zvuka, a dovoljno kasno da bi se prilagodila vremenu koje dolazi. Formula uspeha te grupe bila je zacementirana u času kad su se mnogi starosedeoci rocka našli u čudu zbog promene formata obraćanja publici. Iako je Van Halen zvezdane visine dosegao u sedamdesetim, kada je posle mnogo godina rada i lokalnog uspeha u rodnoj Kaliforniji dogurao do dva vrlo solidno plasirana albuma autorske muzike, tek osamdesetih su se otvorile sve karte na putu ka vrhuncu karijere. A taj vrhunac je dostignut 1985, kada je David Lee Roth u naletu besa napustio bend posle svetske turneje. Iako bend posle toga nije prestao da radi, teško bi se moglo diskutovati o relevantnosti te muzike van egzibicionizma Eddieja Van Halena, virtuoza na gitari koji je ponudio stil brzopoteznog sviranja koji može da očuva dušu muzike. Beše tu nekih kreativnih izleta, ali posle megahita “Jump!“, planeta ništa njihovo novije nije upamtila.
Pesma koju danas slušamo je nevažna. Eto, baš tako: “Could This Be Magic” je nevažna čak i na matičnom albumu Women and Children First (1980), a kamoli da je važna u opusu grupe ili, šgjz, u istoriji muzike. No, ta blesava atmosfera koja me stalno podseća na budžak pozorišnog kluba u Kikindi tih istih ranih osamdesetih (kada je pozorišni klub radio u funkciji pozorišnog kluba) učinila je da ja zavolim tu minijaturu i pored toga što ona svom matičnom albumu stoji k’o piletu sise.
S druge strane, moglo bi se pokazati da ovim stavom nisam u pravu: u prelomnom času kada je grupa ovim albumom, trećim po redu u zvaničnoj fonografiji, utvrđivala svoj status superzvezda koje više ne mogu da padnu (a tako je i bilo), jedno akustičarsko opuštanje u duhu zajebancije je verovatno bilo dobrodošlo kao poruka “tu smo, ostajemo tu, ne brinite za nas, nego gitare u ruke, sledi veselje na plaži до зората”.
Pa do jutra, uz piće po izboru i lokaciju po volji.
Could this be magic, or could this be love?
Could this turn tragic? You know that magic often does.
And I see lonely ships upon the water.
Better save the women and children first.
Sail away with someone’s daughter.
Better save the women and children first.