Audaces fortuna iuvat, kaže latinska krilatica: hrabre sreća prati.
Evo jednog odličnog primera.
Setićete se, nadam se, priče o Snežani Radojičić, cikloputnice na putu oko sveta koji traje već četiri godine. O njoj smo pisali već dvaput na Suštini pasijansa (ovde i ovde), a nisam baš siguran zašto to nije češće. Jer Snežanini putopisi imaju snagu avanturističkog filma, pri čemu to nije nikakav film, već realan život nekog ko je odlučio da mu planeta Zemlja bude jedino precizno odredište.
Te avanture možete pratiti na Snežaninom blogu, gde piše povremeno, kao i na fejZbuku, gde iz dana u dan saznajemo detalje avanture koja traje.
U času kada pišem ove redove, Snežana boravi u Džakarti, u Indoneziji. Ona tom ostrvskom zemljom putuje već sedam meseci (sa malim izletom u Istočni Timor – em dodatna avantura, em dobar manevar zbog birokratije viznog režima), a ovih dana je upravo dobila vizu za Maleziju, u čijem kontinentalnom delu je već bila. Ovog puta, uskoro kreće na ostrvo Borneo, gde će zakačiti i Bruneje!
No, moram da vam kratko prepričam kako hrabre sreća prati, a ravnoteža se uspostavlja preko svake nade, na primeru onog što je Snežana doživela tokom nekoliko poslednjih dana.
Kada god je moguće, Snežana putuje biciklom: njoj čin putovanja na dva točka znači više nego to da stigne dalje za kraće vreme. Drugi oblici putovanja su, po pravilu, nužno zlo i ona njima pribegava samo kada mora da pređe neki drugačije nesavladiv deo puta ili fizički ne može da postigne da stigne na vreme na određeno mesto na kojem može da sredi viznu papirologiju. Uglavnom, procenjujući da neće moći da stigne dovoljno brzo od ostrva Flores (istočno od Jave) do 2000 km udaljene Džakarte, Snežana je nevoljno odlučila da posegne za nekim vidom javnog prevoza.
Brodovi idu retko – dvaput mesečno, a nekoliko sledećih ferija je već bilo rasprodato. Ostade samo opcija autobusa, sa opcijom da jednom kad se domogne ostrva Jave, barem od Surabaje, pokuša vozom. I voz se pokazao kao nemoguća misija, jer nije bilo načina da bicikl putuje zajedno sa Snežanom – što je kao opcija stavljeno ad acta.
Preskočiću detalje horor-priče o nekoliko etapa puta autobusom, jer Snežana to detaljno prepričava (ovde, ovde i ovde), tek – doživela je da autobus bude pretovaren građevinskim materijalom, pa i živim pilićima na tropskoj temperaturi, trpela je šikaniranje od strane vozača i pomoćnika, muzika je bila spornog kvaliteta, ali nesporno velike glasnoće, desili su se pokušaji prevare i razna ucenjivanja, da bi u jednom času Snežana čak bila prinuđena da se obrati za pomoć policiji… Horor koji ne biste poželeli ni nekom svom neprijatelju, a kamoli ženi koja sama savladava put kroz san koji budna živi.
Ono što je armija njenih pratilaca odavno naučila, osim nekolicine glupandera koji su se Snežaninom profilu priključili u očiglednoj nameri da sole pamet svakome čiju pažnju uhvate (uključujući i nju samu), jeste to da Snežana pred neprijatnim iskušenjima neće ni korak nazad napraviti ili ustuknuti, a kamoli odustati. Kad god bismo je, tobože, tešili u takvim prilikama, zvučalo bi veoma patetično, jer šta neko kome je mrsko da pomeri dupe iz stolice može da kaže nekome ko je preduzeo da pređe ceo svet, i to u doslovnom smislu značenja reči “svet”?
Trpeći agoniju neudobnosti i šikaniranje – što zbog ambijenta, što lično – Snežana je nekoliko puta prekidala putovanje i noćila u nekim hostelima čiji horor tek treba da se definiše kao podžanr. I da prekratim priču koju svakako ne treba ja da ispričam (linkovi su gore), najzad je stigla u Džakartu – posle osam dana putovanja!
Nova viza za Maleziju je sređena. Usledio je zasluženi period odmora i konsolidacije pred sledeću etapu putovanja.
– * –
Tu se desila epizoda koja je izazvala da napišem ceo ovaj prilog. Priču o tome, Snežana započinje rečima:
Od početka moje avanture pre četiri godine nepoznati ljudi su mi mnogo puta pomagali, ugošćavali me, čašćavali, poklanjali mi hranu a nekad i novac. Ali nikad mi se nije desilo ništa ni nalik ovome što sam danas doživela.
Uglavnom, negde u Džakarti, Snežana je ušla u dobro opremljenu prodavnicu biciklističke opreme sa namerom da kupi novi štap za signalnu zastavicu. To je korisna stvarčica za cikloputnike u zemljama u kojima vozači voze nepažljivo, a cela južna Azija je takva, jer povećava vidljivost bicikla na putu. Desilo se da je tokom jedne od onih vožnji u tesnim autobusima uspela da zaboravi svoj štap, sa sve reflektujućom narandžastom zastavicom, trobojkom Srbije i budističkim molitvenim zastavicama. Snežana ima drugi set zastavica, ali ne i rezervni štap. Objašnjavajući šta želi, jedan mali i simpatični nesporazume je doveo do toga da se Snežana raspriča sa vlasnikom radnje o svom putovanju, pri čemu nije bilo teško da totalno iznenadi čoveka. I već posle par minuta, čovek ponudi Snežani da odmah doveze bicikl u radnju na kontrolni servis.
Ako išta iole znate o biciklovima, onda znate i to da veoma mala razlika u zategnutosti sklopova može da predstavlja veoma veliku razliku u utrošku snage i, uopšte, u udobnosti i bezbednosti vožnje. Takav servis je Snežana dobila od svog ljubaznog domaćina – jer do ovog časa, on se već jasno i glasno izjasnio da ona ima status gosta.
Tu nije bio kraj. Weyly, kako je ime tom ljubaznom Indonežaninu, odlučio je da iskoristi to što je zastupnik poznatog italijanskog proizvođača, pa je insistirao da nastupi kao sponzor Snežaninog putovanja. I tako, ona sada ima novu kacigu vrhunskog kvaliteta, biciklističke rukavice koje do sada nije mogla sebi da priušti zbog neprijatno visoke cene, nove bidone za vodu… I ko zna dokle bi se gomilanje nastavilo da Snežana nije nekako uspela da zaustavi tog dobrog čoveka.
– Vi ste jako dobar čovek – reče mu Snežana na rastanku.
– I Bog je dobar prema meni – reče tad Weyly, i ne trepnuvši.
– * –
E sad. Možete da verujete u kosmičku pravdu, u karmu, ma u šta god hoćete, ali ovako nešto niste mogli da predvidite, zar ne? Ne, niste. A Snežana je tokom četiri godine putovanja dobro naučila da treba da bude zahvalna na svakoj dobronamernoj pomoći, pa taman to bila čaša hladne vode posle neke duge vožnje. Bicikl je pregledan i zategnut, spreman za Borneo i Filipine, nova oprema će doprineti bezbednosti vožnje, a dobrota će ostati upamćena.
Mene fascinira nešto drugo. Sad, malo je glupo da upotrebljavam frazu “znao sam”, ali jedino baš tako mogu da opišem to što osećam. Dok sam čitao one horor-priče iz indonežanske etape autobusom, imao sam isuviše snažan predosećaj da će se relativno uskoro desiti nešto dobro, pozitivno, korisno za Snežanu i da će to pružiti bar neku malu satisfakciju za svu onu pretrpljenu muku. I eto, desilo se. Čestit servis bicikla je verovatno bogom dat posle dugog drndanja na krovu autobusa (i veoma nepažljivog tretmana od strane voznog osoblja u autobusima), a i te kako je koristan i periodični pregled u servisu koji raspolaže boljim alatima i mernim instrumentima od onih koje Snežana nosi u putnom priboru. A ta nova oprema… Dobro de, kaciga nije bila neophodna, ali i Snežana je poklonila Weylyju svoju staru kacigu sa potpisom, pa što reče neko od komentatora, možda će taj primerak dostići jednog dana kosmičku cenu na licitaciji kod Sothebyja. 
Insistiranje na još nečemu od opreme na poklon je odlika onih koji zaista misle da pomognu, a ne da se hvale svojim davanjem.
Hoću da kažem: eto kako se uspostavlja ravnoteža. Bez daljeg, Snežani Radojičić je suđeno da osvoji svet u svom oduhvatu i da na svom putu doživi više dobrog nego lošeg. Kad sam joj rekao da zaslužuje to, Snežana se pobunila, govoreći da ne veruje u to i da misli da svet ne funkcioniše na taj način. No, ja ne mislim ni o kakvoj paušalnoj zasluzi, karmi, šta ja znam, nekakvoj volšebnoj nebeskoj ekvilibristici: zasluga se stiče i preduzimanjem onda kada većina ne preduzima ništa. Ravnoteža o kojoj govorim ne dolazi sama od sebe, nego je ljudi od akcije uspostavljaju svojim delovanjem. Od toga koristi ima ceo svet, jer ravnoteža je dobra stvar, a Snežanini putopisi su za mnoge od nas postali deo “obaveznog paketa” informacija na Netu.
Posle svega, meni je toliko drago što je Snežana zaboravila u autobusu taj štap sa zastavicama da nemam reči – jer da nije bila onoliko iznurena od neudobnosti autobusa, ne bi ga zaboravila, a onda izvesno ne bi ušla u onu radnju i srela tog dobrog čoveka. Ovakvi gestovi su vetar u leđa, a ja se posle svega osećam tako dobro kao da se taj čin dobrote meni desio.
Znate kako: možda i jeste.
Svet je jedno čudno mesto.