Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kakva su to vremena došla: ni jubileje više ne razaznajemo.
Da baš ne galamimo previše, jer već smo skoro-pa-matori, ali današnji prilog o The Allman Brothers Band je bio prvi posle pethiljadadevetstodevedesetdevetog na Suštini pasijansa.
Umalo da nam promakne.
Eto, tako. Tek da ne bude da vam nismo rekli.
Nema na čemu. 
– Znaš li šta aktuelno rade Allmani? – upita me Efi dok sam lagano srkao kafu u njegovom hardverskom kabinetu. Bilo je proleće 2003.
– Iskreno, pojma nemam – odgovorih mu – znam da su nedavno nešto svirali uživo, zajedno sa ostacima grupe Grateful Dead, ali dokle se pružaju ovih dana… Ne, ne znam.
– He, he, he – reče Efi onim tonom koji izvlači u retkim prilikama kad odluči da iskoristi skrivenog keca u rukavu; dobro je znao da me ima ovog puta. – Slušaj onda ovo – reče i pusti ovo.
Auh, sunce ti žareno!
Danas ćemo se upoznati sa jednom zgodnom malom tehnikom mlaćenja para
Svake subote, u našem ili čijem li već omiljenom dnevnom listu Politika, pojavljuju se tekstovi omiljenog psihologa serbskog Zorana Milivojevića. Ovaj pouzdani čovek, koji je svesrpsku slavu poneo stajući u odbranu tradicionalnih metoda obračuna sa ekstremnim slučajevima ponašanja naših naslednika, kao i uz suštinsku pomoć unogupucajuće srbijanske samozadovolj(e)ne stručne psihološke javnosti, slaže svoje tekstove u najboljem maniru životnih učitelja: red sistematskog podilaženja očima prosečnog čitaoca, red povremenih prekora zabiberenih dovoljnom količinom zdravog razuma. I tako u krug. Na primer, ovosubotnji tekst (naslovljen Odnos prema životinjama) uvaženi g-din Milivojević je započeo sledećim rečima:
Da li životinje imaju dušu? Životinje se tako nazivaju zato što jasno pokazuju da su žive, ali da li je duša isključivo svojstvo čoveka?
Teška su ovo pitanja, pa pre nego što krenemo da ih bistrimo, valja pustiti kakvu zgodnu muziku:
