Veća fotografija je ovde.
Na kraju glavne ulice u Zrenjaninu, popneš se uz tri stepenika, pa te put desno vodi na pešački most. Tu se oku fotografa ukazuje mnoštvo detalja, pa sam se i ja zadržao za malim delom grupe sa kojom sam išao nogu pred nogu. Jednog časa, začuh glas:
– A tebe ne znam! Rekao bih da nisi odavde!
Preda mnom se našao jedan čiča u invalidskim kolicima, bez nogu. Očigledno vrlo razgovorljiv, kada sam obratio pažnju na njega, nastavio je konstatujući da je zapazio veću grupu “što snima” i da ove što su prošli sve poznaje, a mene kanda vidi prvi put. Kad mu rekoh da sam na zrenjaninski Photowalk došao iz Kikinde, ozario se.
– A kad su Dani ludaje? Iduće subote! A kolika je najveća ludaja? Je l’ ima bar dvesta kila?
Nisam se mnogo uplitao u razgovor, mada mi je proradio neki crvuljak da bi bilo zanimljivo stati i popričati. Posle mi je Gabrijela objasnila: “To je gospodin Ranko, slikar amater. Izgubio je noge kad ga je devojka ostavila, pa hteo da se baci pod voz… Ostao živ, ali sakat. Jedan od živućih boema. I poznaje svakog ovde, nema šanse da ti pobrka ime ili da se ne seća čime se baviš.“