Те тако некако решим да опајем прашину са ове серије… и натрчи ми под рндалицу нешто из оне кафанске. Еј бре, коњу, кажем себи, па том си приликом нашкљоцао онолико, и мора да си нешто од тога паркирао за…
Пази, јесам. Дакле, наредних неколико ће бити о том боравку у Крагујевцу, последњег августовског викенда 2014. Хронолошки, прво дође ово:
(и Велинка)
Сам се себи чудим што сам изабрао фотку снимљену у стерилном амбијенту пред дућаном, кутијом сивом, безличном и истом као и пет милиона других сивих кутија. Али…
Чак и најнеудобнија ципела, кад друге нема, има да се разгази и некако легне. Јер је на људској нози, а људи ће се увек некако снаћи (мада има ту и оно “ал ако би бар једном престали да се сналазе и дохватили куке и мотике…”). Тако некако и овде. Али, редом. Рекао сам хронологија, и има да буде хронологија.
Устали смо нешто много рано, ваљда нама равничарима тај брдски ваздух развија апетит, шта ли је, тек – пробудила нас глад. Дакле, бурек, мастан, са добрим јогуртом у орвеловском паковању од 0,18 литара (повећано са ранијих 0,2), па кафа.
Наслов потиче од оног што се не види на фотци, кафића “Zrno cafe”, смештеног уз улаз неког ланчаног дућана у Зоћином крају Крагујевца, где смо нашли ту кафу. Келнерица је приметила да фоткам па смо загазили подубоко у причу о фотографији, уметности и уопште. Данашње келнерице су чудо, никад не знате шта су дипломирале. А кафа велика, турска, права крмељуша, очи отвара.
Амбијент је, хм, у најмању руку неочекиван. Велика сива кутија, пореклом вероватно од некадашњег малопродајног самоуправног гиганта, па преобучена у углачани алуминијум и сиве плоче, је добила и огромну стреху, под којом је паркинг. Део тог паркинга је издат кафићу, као и нешто простора уз улаз. То је данас већ некако нормално, да овећа самоуслуга или робна кућа (има ли разлике?) изда део простора, мада то код Амера по правилу буде унутра, због климатизације и обезбеђења. Ми ипак више волимо да седнемо напоље кад год можемо. Тог дана се спремала опака врућина, а ово је тек осам ујутро, ладовина… И упркос тако погрешном месту, делује угодно, права мала оаза.
Таксији долазе и одлазе, муштерије (мада их власници дућана сигурно погрдно називају потрошачима) носе пазар до својих станова у околној новоградњи (новој најновијој од пре 50-60 година), неко је везао бицикл (америчког типа, без блатобрана и динама, маде ин прц) за бајаги старинску клупу (какве се серијски производе и мећу на сто разних места по Србији). Гле њега, још један лудак који воли да му дупе буде високо и да испружи ногу кад окреће педале. На спољној ивици паркинга, неколико сељака продаје шта већ има. Купујемо један парадајз, цела кила у њему. Касније ћемо сачувати семе из њега, и родиће одлично.
Дан је добро почео.