Džordž Fara iznenada progovori: “Molim vas da svi sednete. Mislim da smo predaleko otišli. Hajde, nema potrebe da izgledate tako ljuti, gradonačelniče Hardine, niko od nas nije veleizdajnik.”
“U to me tek morate ubediti.”
Fara se blago osmehnu. “I sami znate da tako ne mislite. Dozvolite mi da nešto kažem.”
Njegove lukave očice se napola zaklopiše, a na glatkoj površini brade presijavao mu se znoj. “Nema svrhe kriti da je Odbor došao do zaključka da se pravo rešenje anakreonskog problema nalazi u onome što će biti obelodanjeno kada se kroz šest dana otvori Kripta.”
“Je li to vaš doprinos ovom pitanju?”
“Da.”
“Da ništa ne preduzimamo, je li tako, već da u tihom spokojstvu i sa punim poverenjem čekamo da deus ex machina iskoči iz Kripte?”
“Ukoliko je lišimo vaše emocionalne frazeologije, upravo bi to bila ideja.”
“Kakav nedovitljiv eskapizam! Zaista, dr Fara, takvo ludilo već miriše na genija. Slabija pamet ne bi za tako šta bila sposobna.”
Fara se dobronamerno nasmeši: “Zabavna je vaša sklonost prema epigramima, Hardine, ali i neumesna. U stvari, mislim da se sećate mog argumenta u vezi Kripte, izrečenog pre tri nedelje.”
“Da, sećam ga se. Ne poričem da je, sa stanovišta deduktivne logike, to bilo sve samo ne neka glupa ideja. Rekli ste, ispravite me ako pogrešim, da je Hari Seldon bio najveći psiholog u Sistemu, i da je, stoga, mogao tačno da predvidi ovu neprijatnu situaciju u kojoj smo sada, kao i to da je baš zato i ustanovio Kriptu kao način da nam u datom trenutku ukaže na rešenje.”
“Shvatili ste suštinu.”
“Da li bi vas čudilo ako vam kažem da sam o ovoj stvari veoma mnogo razmišljao proteklih nedelja?”
“Vrlo laskavo. S kakvim ishodom?”
“S takvim da čistoj dedukciji nešto nedostaje. Ponovo je potrebno da se začini zdravim razumom.”
“Na primer?”
“Na primer, ukoliko je predvideo anakreonsku gužvu, zbog čega nas nije smestio na neku planetu bližu galaktičkim centrima? Dobro je poznato da je Seldon izmanevrisao članove Komisije sa Trantora da narede da se Zadužbina osnuje na Terminusu. Ali zbog čega je to učinio? Zbog čega nas je smestio ovde, ukoliko je unapred znao za prekid komunikacija, za naše izolovanje od Galaksije, pretnje naših suseda, kao a i za našu bespomoćnost vezanu za oskudicu u metalima na Terminusu? To, pre svega! Ili, ukoliko je sve ovo predvideo, zbog čega nije unapred opomenuo prve naseljenike kako bi imali vremena da se pripreme, umesto što je sačekao, da jednom nogom zakorače sa urvine, pa da to učini?
A ne zaboravite ni ovo. Čak i da je u ono vreme mogao predvideti problem, i mi ga isto tako dobro uviđamo sada. Konačno, Seldon nije bio čarobnjak. Ne postoji trik da se izbegne dilema koju on može da vidi, a mi ne.”
“Ali, Hardine, mi to ne možemo!” podseti ga Fara.
“Niste ni pokušali. Nijednom niste pokušali. Najpre ste odbili da priznate da uopšte postoji neka opasnost! Zatim ste gajili apsolutno slepo poverenje u Cara! A sada ste se okrenuli prema Hariju Seldonu. Sve vreme ste se oslanjali na autoritet ili na prošlost, a nikada na sebe same.”
Pesnice su mu se grčevito stezale. “To je ravno bolesnom stanju, uslovljeni refleks koji odgurkuje u stranu nezavisnost vaših umova uvek kada je u pitanju suprotstavljanje autoritetu. Izgleda da se u vašim duhovima nikada ne javlja sumnja u to da je Car moćniji od vas ili Hari Seldon pametniji. A to je pogrešno… kako to ne uviđate?”
Iz nekog razloga niko mu ne odgovori.
Hardin nastavi: “Niste samo vi takvi. Takva je čitava Galaksija. Piren je čuo mišljenje Gospodara Dorvina o naučnom istraživanju. Gospodar Dorvin smatra da se dobar arheolog može postati ako se pročitaju sve knjige o tome, knjige koje su napisali već vekovima mrtvi ljudi. Misli da se arheološke zagonetke mogu rešavati odmeravanjem stavova različitih autoriteta. Piren je to saslušao i nije stavio nikakvu primedbu. Zar ne uviđate da tu nešto nije u redu?”
Ponovo u njegovom glasu gotovo da su mogli da osete preklinjanje. I ponovo ne bi odgovora.
On produži: “A i vi, ljudi, a i polovina Terminusa, isto ste toliko loši. Sedimo ovde i smatramo da je sve u Enciklopediji. Smatramo da je najveći zadatak nauke da klasifikuje podatke iz prošlosti. To jeste važno, ali zar ne treba ići i dalje? Nazadujemo i zaboravljamo, kako to ne uviđate? Ovde na Periferiji izgubili su atomsku energiju. Na Gama Andromedi centrala je eksplodirala zbog loše obavljenih opravki, a carski kancelar se tuži da su atomski tehničari malobrojni. Koje je rešenje za to? Da se obuče novi tehničari? Nipošto! Umesto toga, ograničava se upotreba atomske energije.”
I po teći put: “Zar ne shvatate? Tako je širom Galaksije. Metaniše se nad prošlošću. To je izopačavanje, stagnacija.”
Ukočeno je gledao redom u jednog za drugim, a oni mu uzvratiše staklastimm pogledima.
Fara se prvi povratio. “Ovde nam neće pomoći mistična filosofija. Budimo konkretni. Poričete li da je Hari Seldon lako mogao da pomoću jednostavne psihološke tehnike odredi istorijske trendove budućnosti?”
“Ne, razume se da ne”, povika Hardin, “ali ne možemo se uzdati u njega d nam da rešenje. U najboljem slučaju, on bi mogao da nam ukaže na problem, ali ukoliko treba da se nađe rešenje, to moramo sami uraditi. On to za nas ne može obaviti.”
Fulem iznenada progovori: “Kako to mislite da nam ‘ukaže na problem’? Problem nam je poznat.”
Hardin se okomi na njega.”To vi mislite! Mislite da je Anakreon jedino o čemu će Hari Seldon brinuti. Ne slažem se s tim. Kažem vam, gospodo, da niko od vas uopšte nema predstavu o tome šta se zaista dešava!”
“A da li je ti imaš?” upita Piren neprijateljskim tonom.
“Mislim da imam!” Hardin skoči i odgurnu stolicu. Pogled mu je bio hladan i oštar. “Ukoliko je nešto izvesno, to je da je u celoj situaciji nešto trulo, nešto što je veće od svega o čemu smo do sada razgovarali. Postavite sebi samo ovo pitanje: zbog čega među prvobitnim žiteljima Zadužbine nije bilo nijednog prvorazrednog psihologa, osim Bora Alurina? A on se brižljivo klonio toga da svojim učenicima prenese nešto više od osnovnih stvari.”
Kratak muk, a onda Fara upita: “Pa dobro, zašto?”
“Možda zbog toga što bi psiholozi shvatili u čemu je stvar, i to mnogo ranije nego što je to odgovaralo Hariju Seldonu. Ovako kako sada stvari stoje, lutamo unaokolo uspevajući da nazremo tek po neki nejasni tračak istine, ništa više. A to je ono što je Hari Seldon i želeo.”
On se promuklo nasmeja.”Do viđenja, gospodo!”
Dostojanstveno je napustio sobu.