In this dirty old part of the city
Where the sun refuse to shine
People tell me there ain’t no use in trying
Malo je benasto da jedna od mojih omiljenih numera za žurke počinje baš ovakvim stihovima, ali nisam kriv. Nije bitna ni slikovitost tih stihova koja kao da opisuje Srbiju 2015. (ili bar onaj deo koji nije Beograd) i beznađe u grudima. Nije bitno ni to što onaj ludak ide okolo i urla na nas da nas obavesti kako srljamo u bolju budućnost. Neće mi, vala, danas nekakav polusvet pokvariti raspoloženje.
Molim vas… Ne: tražim od vas da budete toliko dobri i da na moje traženje sledeću numeru pustite što glasnije možete. Znaćete da je dovoljno glasno kada u blizini počne da se trese neki komad nameštaja. Idemo…
Muzika koju čujete na ovom TV snimku iz 1993. godine je varijacija onog što možete čuti na jednom od najluđih i, ako mene pitate, najboljih živih albuma ikada snimljenih. Da se razumemo: na tom albumu nema ničeg spektakularnog, ničeg epskog i ničeg prelomno uticajnog, ali jebotemiš, to je takva žurka od svirke da nemaš kud nego da skačeš dok te noge nose.
Eric Burdon i Brian Auger su, svaki na svoj način, heroji jednog davnog doba koji su, svaki za svoj račun, prilično dobro naplatili minuli rad u više talasa tokom godina. Muzika i jednog i drugog, u posebnim nišama, postala je klasika, mada je vremenom žanrovski i tematski iscrpljena. Trik je baš u tome što su dva blenda ostrvske rhythm’n’blues scene šezdesetih tek s početka devedesetih legla u jednu besprekornu kupažu raskošnog bukea, a to beše nešto čemu niko nije mogao da se nada. Projekat klupske muzike prozaičnog imena Eric Burdon Brian Auger Band je sadržao čudnu mešavinu starog i novog, suptilnog i divljeg, melodramatičnog i agresivnog. Ordinirali su po zapadnoj obali Amerike i nešto malo u Evropi, najviše u Nemačkoj, gde je za TV snimljen i ovaj nastup.
Materijal koji je bend svirao beše manje-više u potpunosti onaj iz Burdonovog uobičajenog repertoara, od The Animals do kraja funk faze koju je proveo sa grupom War ranih sedamdesetih. Brian Auger, začudo, uopšte nije insistirao na onome što smo mogli čuti u njegovim rock i r&b projektima šezdesetih i blago džezoidnim strukturama sedamdesetih; zadovoljio se time da svira sa odličnim klupskim muzičarima i proizvodi odličnu prangiju. Moguće je da se ujeo za jezik kada je 1991. godine pozvao Burdona na saradnju, a potom gledao kako mu taj čovek totalno preoblikuje zvučnu sliku. Ućutao je, pretpostavljam, kada je shvatio da sam ne bi mogao da stvori takav zvuk: ti ljudi sviraju kao da ne postoji sutra.
Šta bi bilo da je u tom bendu postojala duvačka linija, mogu samo da zamislim.
Jedna od tih žurki, snimljena maja 1993. u jednom pivskom ćumezu negde u južnoj Kaliforniji, zabeležena je na jedinom oficijelnom nosaču zvuka benda pod naslovom Access All Areas i objavljena iste jeseni. Reč je o oko 135 minuta neopisive žive krljačine u sastavu koji vidite i čujete i na ovom video snimku. Pored dvojice “šefova”, bank ovde nose odlični basista Dave Meros (inače, danas situiran u prog rock bendu Spock’s Beard) i spektakularni, danas nažalost pokojni, gitarista Larry Wilkins, čija tri furiozna minuta solaže u ovom snimku su samo trivijalna reklamica za ono što možete čuti na albumu i razlog su više da se čudimo zašto o tom čoveku nema ozbiljnih podataka na netu (ovo je premalo). Dečko za bubnjevima vas podseća na nekog? To je Dharma Auger, Brianov sin.
Beleške radi, a i da vas nekako najarcam da potražite i čujete taj dupli CD, pomenuću da album zatvara jedna studijska rabota. Elem, ne znam koliko je verzija blues standarda Merla Travisa “Sixteen Tons” Burdon snimio u dosadašnjoj karijeri; ja znam za tri studijske verzije; ona iz filma “Joe versus the Volcano” je najpoznatija, ali ova sa Augerom je, vala, bez ikakve dileme najbolja, i to bez obzira na odsustvo bariton saksofona i, uopšte, duvačke linije. Nažalost, Cevka ostade kratka za tu numeru, pa ne mogu da vam je pustim.
Ali zato Cevka nije kratka za druge delove ove krljačine Eric Burdon Brian Auger Banda, a to su materijali koje ponekad odšrafim veoma glasno kada mi je po volji da se brzo preselim u raspoloženje za žurke. Pa tako i danas, kad postajem većinski vlasnik svog života, ja zaista nemam kud nego da sa vama podelim još jedan komad ove muzike, i to polučasovni (nažalost, Cevka ne dozvoljava ugrađivanje ovog komada). Pa vam opet lepo i čovečanski kažem: glasnije to, jebote, i naspite jednu u moje zdravlje. Nema veze što je četvrtak!
Aj’ pa živeli!
Komentari su onemogućeni.