Slatkorečiva

I muzika može da bude slatkorečiva, poput neke žene.

Ima jedna ploča koja mi je neverovatno draga, što bi ono rekli, iz istorijskih razloga. Danas taj album – i uopšte, tu grupu – više ne slušam, jer sam otišao dalje. Ali i danas ostajem toliko fasciniran ovim produkcijskim galimatijasom da ne mogu da se oduprem, poput nekog drogiranog lezilebovića, povremenom odvođenju u high ovom muzikom. Slušaj ovo.

Ako sam dobro rastumačio logaritamske tablice, ovde nedostaju samo dva elementa: uskršnja zvona katedrale Svetog Petra u Rimu i jerihonske trube.

Šalu na stranu: malo je primera tolikog nivoa kreativnog perfekcionizma u postprodukciji nekog albuma kao što je to izveo Jeff Lynne u završnici rada na albumu Out of the Blue (1977), koji je bio magnum opus njegove matične grupe Electric Light Orchestra. Nabijeni kreativnom energijom do krajnjih granica, a hvatajući poslednji vagon poslednjeg voza za dobru prodaju grandiozno producirane muzike na Ostrvu pre naleta punka (i svega ostalog čemu je punk napravio mesta), Lynn i njegova ekipa su odradili velik posao sklapajući sedamdeset minuta čestitog autorskog sadržaja. Treća strana albuma, četvorodelna svita “Concerto for a Rainy Day“, bez sumnje, predstavlja nešto od najboljeg što je srednja struja sympho-rocka dala svetu. Radiofonično remek-delo “Mr. Blue Sky” je najbolja pesma grupe, bez prave konkurencije (ako se ne varam, na listama čak uspešnijih) pesama kao što su “Confusion” i multimilionski disko-hit “Don’t Bring Me Down“.

Problem sa ovom muzikom, nažalost, postoji i bio je sve lakše prepoznatljiv kako je vreme prolazilo: Lynne nije umeo da smanji doživljaj. Ona beleška na omotu dvovinilnog izdanja “Special thanks to Mack, who slaved over a hot mixer for 1,127 hours and wins the award” danas može da se tumači kao “Jebeš ga, Mack je voleo da radi za dobre pare, a ja sam imao viška para, pa smo on i ja terali mak na konac u studiju vasceli dan tokom tri i po meseca i tom prigodom spektakularno skliznuli u kič”.

A tu tvrdnju, dragi moji, ilustrujem današnjom numerom. Simpatičan je to pesmičuljak, bez diskusije. Ali ovde produkcija toliko radi slušaoca da je to zbilja mučno. Gudačka trojka je radila sjajno u ranim fazama grupe – ali ovi simfonični pasaži su zlo. Broj gitara koje se čuju na ovom snimku je, što bi rekao Radovan III za Vilotiće, između 10 i 160. Monumentalnost (sintetizovanog) hora koji udara u stihove I’ve been livin’ on a dead end street, I’ve been askin’ everybody I meet, srećom, zaustavlja se neposredno pre onog Insufficient data comin’ through (podaci su svakakvi, samo ne nedostajući, naprotiv!) i sprečava potpuni cirkus nesklada između onog što nam poručuje tekst i onog što oslikava muzika (recimo: zamislite muziku Berlioza na tekstove Toma Waitsa).

Trube jerihonske! Epska kič rapsodija! Tragikomedija koja dokazuje onu staru poslovicu “put do pakla posut je dobrim namerama i podržan odličnom studijskom tehnikom”.

– * –

Da se razumemo: da je meni neko rekao ovako nešto pre 35 godina, verovatno bih mu oči iskopao. Kleo sam se u ovu muziku jer nisam umeo da nađem bolje.

Štaviše, benasti početak priče glasi da sam tih godina oskudevao u audio opremi. Moji roditelji baš nisu imali previše razumevanja za moja muzička stremljenja, pa sam imao samo mali radio-kasetofon koji je svako malo mrsio traku. A izdavači muzičke produkcije počivše domovine su imali čudan smisao za humor: dupli albumi su uvek objavljivani kao dve kasete (da bi bilo skuplje, nema veze što toliko trake može da stane u jednu kasetu) i često se dešavalo da se objavi jedna kaseta – a druga ne, čak po godinu dana razlike je bilo. Poučen preporukom Nikole Karaklajića u “Večeri uz radio”, što beše moja prva škola rock’n’rolla ponedeljkom od 20 do 22, zahvatim tu jednu kasetu koju sam mogao da kupim, tog časa čak ne znajući da postoji druga. Tek kad sam došao kući, otkrio sam da sam ceo džeparac potrošio na kasetu na kojoj se ne nalazi “Mr. Blue Sky“. Jebote, provrištao sam…

No, posle nekoliko preslušavanja, shvatim da i nisam tako loše prošao: energične numere “Turn to Stone“, “It’s Over“, kao i ova današnja, bile su pozitivan udar na detinju pamet. Kad imaš 12 godina, pa čuješ tako nešto, to te onda oblikuje brzo i neumitno; a kad se taj ukus skameni, teško se kleše kasnije. Baš to se meni dogodilo: bar jedna tračnica na putu mog muzičkog odrastanja bila je uglibljena u kič. Ne krijem i ne bežim od te činjenice: dobro sam i prošao, kad se setim koliko je ludila moglo da izazove simultano čeprkanje po opusima, recimo, ELO, Pink Floyd, Neila Younga i The Allman Brothers Band, da se baš ne kompromitujem nabrajajući dalje. Lako je kritikovati: valjalo je pomagati. A meni niko nije pomagao tih godina.

Znate, danas razumem da sam tada najviše od svega voleo slatkorečivu muziku. To je ravan koju klinac može i sam da razume. A ilustrovanu rock enciklopediju su preveli i objavili tek dve godine kasnije… Šta je bilo kad sam se 1979. godine sreo sa… ali, ne: priča o mom upoznavanju sa Njim ne spada u ovo poglavlje.