Dobro, de: nije bilo podne. Bilo je već pola jedan.
A sad, spektakl: Grba vadi svoje stare fotke iz naftalina.
Veća fotka je ovde. A sad, da objasnim sve po redu.
Komšija ima jako zgodan plan eksploatacije svoje arhive fotografija – sve su na disku, pa je pride uputio ekranospasitelja da čačka onuda, te ih se podseća kad god računar laje za svoj groš. To Komšiji usput da i poneku ideju, ako se već ne navadi na nešto na osnovu asoc… (a, ne, ne pred njim tu reč!) …na osnovu poređenja sa sadržajem u prilozima drugih samuraja. Zato mu nije teško da svako malo potegne neki biser u svom serijalu “jedna od pre”: a i priče su uvek zanimljive. Možda da je sačekao još koju godinu sa nekim pričama, ne bi li im na prirodno dodao epitet “lovačke”. Ali, pošto smo mi ovde skloniji lovačkim specijalitetima nego lovačkim pričama, deder da velim da sam odavno isprovociran da uradim nešto slično.
Kod mene je, pak, uređenje sadržaja malo drugačije, a promena standarda za staru arhivu fotki je na spisku “uradi sutra”. Pa zato, kad god na kraju radnog dana proverim ima li šta još da se uradi, vidim da piše da je prenošenje pre-DSLR arhive na disk i njeno sređivanje zakazano za sutra, što mi uvek prija, jer taman sam umoran u tom času, a zna se poslovica: sve što možeš sutra, ne budali danas.
Elem, nešto sam čitao sinoć na nekom portalu o fotografiji, pa sam natrčao na neki citat o prejakom svetlu za fotografisanje, sa sve traktatom o tome u koje doba dana se ide ili ne ide u foto-šetnje. I odmah se prisetih…
– * –
Godina beše 2005, sredina jula, ja sa mojim devojčicama u Turskoj na letovanju, u Ičmeleru kraj Marmarisa. Odzujasmo i sve ekskurzije koje su bile na raspolaganju, jer to nam je uvek u planu. A jedna od njih, svetsko čudo: Pamukale. Ekskurzija je, zapravo, mnogo šira, zgusnuta do bola, pa za svaku tačku imadosmo na raspolaganju premalo vremena. A vreme za Pamukale, “tvrđavu od pamuka”, beli kamen na pržećem suncu u zenutu – u podne. To je to: uzmi ili ostavi.
RAW format fotografija pri snimanju sam koristio ako jedini već godinu dana sa svojm tadašnjim fotoaparatom Canon G2 i znao sam koliko je bolje da činim tako. Između ostalog, a za ovu priču bitno, obrada RAW fotografije pomaže kad se pogreši čak i za dve blende, što mi je pomagalo u nekim graničnim situacijama. Ali, na tom putovanju, zbog još uvek skupih CF kartica i nedostatka logistike po foto-radnjama u Turskoj tih godina, fotoaparat sam pogonio u JPEG režimu, e da bi stalo više fotografija na tih mršavih 1,5 GB koliko sam tada imao na raspolaganju. Uglavnom sam uspevao sam da izvučem šta želim, ali sam znao da gubim dosta.
Međutim, na Pamukalama je prevršilo svaku meru: valjda prvi put u iskustvu, imao sam toliko previše svetla na tom mestu da fakat nisam mogao da fotografišem. Najbrža ekspozicija 1/800, najmanji otvor blende f/8, nema ND zavesice da skine dve blende kao noviji modeli, kakvi crni filteri, ni kompenzacija ekspozicije nije dovoljna… Od preko 100 fotografija sa tog mesta, jedino zaista valjano je bilo pet-šest komada koje sam, samo tada tokom puta u Tursku, snimio kao RAW. Obrada JPEG fotografija je teška po definiciji, jer gubici se uvećavaju eksponencijalno svakim korakom, pa se mora raditi optimalno; a ja tada nisam imao ni prikladno jak računar za takve zahvate, pa je ceo posao obrade bio agonija uporediva sa onom kad sam slikao.
Od tek dve ili tri JPEG slike koje su, recimo tako, ispale dobro (ni blizu, ali uđite u kontekst, kad vas lepo molim), izabrao sam ovu jer sam na njoj sa najmanje truda u postprodukciji dobio pravu boju vode u “sudovima”. Ako dobro zagledate bele površine, primetićete koliko je tu pregorelih površina dok je nebo sivo zbog kompenzacije – ma, katastrofa. Ali, opet, ova fotka mi je specijalno draga kao sećanje na taj mučni proces borbe sa visokim suncem, kad čestitom slikanju vreme nije.
Još tri pouke su rezultat te obrade.
Prvo, obećao sam sebi: nikad više JPEG slikanje. Zapravo, od onda do dana današnjeg, posle više od deset godina, samo jednom sam namerno fotografisao JPEG sesiju, unapred spreman da ću možda završiti sa lošim rezultatom, ali spokojan zato što sam već sutradan mogao da ponovim sesiju da mi se tako prihtelo. Beše to dva dana nakon kupovine sadašnjeg fotoaparata, mog prvog DSLR komada, koji sam tog dana prebacio u P režim (takođe, valjda jedini put za ove skoro četiri godine što ga imam) i slikao po muzeju traktora i raznih antičkih drangulija u Novom Miloševu. Namera beše da proverim kvalitet aparata onda kad ja baš ništa ne intervenišem, što je bilo lako izvodljivo jer tad još nisam bio naviknut na spravu. Uzgred, bio je to uspešan eksperiment koji se završio poukom da aparat može mnogo, ali ja moram više, počev od bržeg rada u obradi RAW fotografije, kojoj ne treba praviti alternativu jer je u ozbiljnom radu nema.
Drugo, tad sam sebi dao (u tom času prilično skupo) obećanje: da ću do sledećeg letovanja obezbediti dovoljno CF kartica da ne moram da vodim računa o kapacitetu, kako bih mogao da radim RAW bez štednje. I kao da me Onaj Gore pogledao: tokom sledeće zime i proleća, došlo je do naglog pojeftinjenja svih vrsta kartica za fotoaparate i fleš memorija; ne sećam se baš kako je bilo 2006, ali u Egiptu 2007. sam na raspolaganju imao 9,5 GB za svoj G6 (koji sam kupio dva meseca posle tog puta u Tursku: najbrža ekspozicija 1/2000, pride ND zavesica skida dve blende – prošlo bi na Pamukalama) i uopšte nisam imao problema.
Treća pouka, zapravo, beše uhvaćena još dok sam bio na Pamukalama: moram se vratiti na to mesto. Još nisam, a sve nam izmiče prigoda: te ovako, te onako. Plan je da uzmemo rentakar i da u Hierapolisu provedemo kasno popodne i zlatni sat. Uslikaću ja Pamučnu tvrđavu kako treba, pa taman mi to bilo poslednje slikanje: red je da se tako kaznim zbog štedljive, ali u krajnjoj konsekvenci budalaste odluke da se na tom letovanju odreknem RAW formata.
Mislim da smo načinili istovetnu sliku.
Ja imam mali problem sa Pamukalama – na mnogo mesta sam video da veštački formiraju ili barem održavaju ovu pojavu. Turci su majstori u lažiranju svega. Uostalom, da se zaključiti iz priče vodiča, samo ovih par terasa je ostalo s vodom, ostalo je presušilo.
Sad znam kako si prošao sa G2 u tim uslovima, izvesno je da je to bio jedan opako dobar aparat. S ovim novijim aparatima s najmanje APS-C senzorima nema problema sa svetlom na ovom mestu, čak ni sa tim prilično lošim “stock” objektivima. Ja sam, pride, bio dovoljno “pametan” da u žurbi zaboravim da mi je u torbi polarizaciono staklo, pa sam, onako, bez ičega slikao. Zablejao se turista kome je mozak otupeo od pet dana odmora… Stavim kasnije link do slike ako nekog zanima za poređenje.
http://s20.postimg.org/4oqbnpjxp/IMG_7666.jpg
Na žalost, vidi se da “stock” objektiv nije baš sjajan i da je autor mislio da, ako ovde nema dovoljno svetla za “auto”, nema nigde. Međutim, cvrc. Moje naravoučenij, ne koristi “stock” objektiv. 🙂
Gledam ovu fotku, pa sam se stresao u času: imam gotovo identičan snimak, mislim da je jednako čak i to sivilo koje kompenzuje prejaku belinu. A onda se setim: pa to je prvi plato, desno na stazi u Pamukalama, sa kojeg se vidi ta fotogenična kaskada (to je ova; i na mojoj fotografiji). Ko god je ikada odneo fotoaparat na Pamukale, kladim se da ima baš ovakvu fotku, možda dva metra tamo ili ovamo 🙂
Na previsokom suncu i na belom kamenu ne vrede ni filteri, ja bih rekao. Možda da se stavi neki strahoviti ND256 filter, pa da ide duuuga ekspozicija na f/16, pod uslovom da je svetlo ipak bar malo koso; ali takve ekspozicije zahtevaju dugo eksperimentisanje. Ili da se isproba plavi sat, ako je nebo dovoljno bistro neposredno po zalasku sunca da omogući svetlo za jednu kvalitetnu ekspoziciju… Ma, nemam pojma. Pričam šta bih voleo da probam, a zapravo sam siguran da mi ne bi dozvolili da unesem stativ u Pamukale — tamo je i izuvanje obuće obavezno za sve, da se ne oštećuje podloga, a kamoli nogare da zabijam u meki kamen…
Dakle, jedino ostaje kombinacija zlatnog sata i polarizacionog filtera, uz mrvicu sreće da uglovi svetla dozvole dobar ulov. Problem je što zlatni sat čak ni leti ne traje dovoljno dugo da se na Pamukalama iz cuga obiđu svi položaji sa kojih je kadar dobar. A ko će od nas imati vremena da tamo provede nedelju dana zbog nekoliko dobrih fotografija?…
P.S. Šta je to “stock” objektiv?
Ваљда онај са кундаком.
Lepo rekoh da mislim da imamo istovetne fotografije, a što i reče – verovatno svi imaju takve. 🙂 Sad, ko koliki zum, koliko širok objektiv. Ovo su jedine terase sa vodom i to svi slikaju. Bolje izgleda sa one druge strane, ono što ti je na slici “preko”.
Nešto su prčkali s druge strane ovog brda, tamo prisilno dovode vodu ne bi li se formiralo još terasa. Nešto im presušuju ti izvori takve vode.
Nego, nisam siguran da je to sve otvoreno tamo tokom zlatnog sata, treba proveriti radno vreme. Ili ići kad je naoblačno hehe.
A tamo svi dođu u najgore vreme za fotografisanje jer dolaze iz letovališta koji su par stotina km odatle. I onda je gužva za popizdeti. Meni je u kadru nekakva baba dole-desno koju sam isekao. Na drugoj slici je nemam, ali je druga sa više zuma.
Uzgred, na Efesu je bilo isto tako, samo ujutru oko 9. Gužva, ludilo. Onda smo se vozikali tamo-ovamo (obilazili navodnu kuću počinka device Marija, mada je i to “fake” koliko mi je poznato) i oko 14 sati prođemo ponovo pored Efesa i – nema ama baš nikoga. Kako smo uvek sedeli napred u autobusu (hvatajte ta mesta, blizu ste vodiča, možete popričati s njim, a i sve vidite prvi 🙂 ili bar vidite sve spreda), pitam ga: “Zašto lepo ne dođemo u ovaj čas, kad nema nikog, nego se svi guramo i izgubimo silno vreme dok uđemo?”. Imao je prilično jednostavan odgovor: “Zato što je sad dovoljno toplo da možeš jaja da pečeš na kamenu”. 🙂
Uzgred, ove fotografije “milion nijansi bele” su priličan izazov, da se obične dobije fantastična. Ono što sad znam je da ne ide na auto nikako.
“Stock” objektiv je onaj što daju uz aparat. To su oni tipa 18-55 F3,5-5,6, prilično loši za bilo šta ozbiljno. Naravno, i ovo sam zaključio POSLE svih tih fotografija.
Ah, to je kit objektiv, a ne stock objektiv 😉 Pomislio sam da misliš na “objektiv za stock fotografiju”, dakle nešto iz klase najskupljih, pa sam se totalno zbunio 😀 Ali dobro, razumemo se sad, slobodno nastavi da koristiš termin koji voliš, znaću šta znači…
Da, pamtim vruće iz Efesa: pogibija. Na kraju čak nisam otišao u amfiteatar, jer mi je posle biblioteke bilo dosta svega. Međutim, najgore sa vrućinom mi beše u Dolini kraljeva i u Karnaku, u Egiptu. Jebote, više sam žudeo da vidim Karnak nego piramide — i baš tamo mi je pozlilo od vrućine, toliko da je došlo do manifestacija čijeg prepričavanja ću te poštedeti. A hidrirao sam se po propisu, nosio belu kapu na glavi, krpu preko vrata, duge rukave i nogavice (sve belo), ali sam se tu najzad slomio. Zato, vala, treba ozbiljno shvatiti te reči vodiča.
Kit je dobar termin! Englezi kažu za “stock” ono što ide u osnovnoj ponudi, tako nešto. Ono kad kupiš nešto “stock”, pa posle budžiš.
Da, to je sve oprema za visoke temperature i te klase UV zračenja. Na Pamukalama (“brdo pamuka”, jel’) je verovatno UV 20 – 10 odozgo i 10 odozdo. 🙂 I ja imadoh sve belo uključujući belu kapu i crne naočare. Jedino što nije dobro belo tu je bela koža. Ko ode beo na Pamukale izgori kao sam vrag.
Mi smo imali drugi problem, onaj koji sam očekivao, ali se glupan nije spremio. Stomačni. Tako da taj dan nismo ama baš ništa jeli, a gotovo ništa ni pili, tek pomalo vode. Kupovne.
Nisam nikad čuo da se “stock” koristi u tom kontekstu; znam za termin “in stock”, tj. “imamo na zalihama”. A reč “kit lens” je uobuičajena u DSLR terminologiji.
Digresija: Sony je napravio prvorazrednu pometnju tamo 2004-2005, koja već ono beše godina kada je Sony objavio prvi DSLT, kada je kao kit objektiv dao više nego upotrebljivi Karl Zeiss objektiv od pravog stakla, a ceo sklop po dampiranoj ceni koja je tada bila niža od svih DSLR Canona i Nikona sa plastičnim kit objektivima koji proškripe na prvom letovanju. Moglo im se, a može im se i danas. I danas se smejem kad vidim kako Sony zavrće uši konkurenciji u ponudi elemenata kvaliteta koje drugi čuvaju kao špic argumente za najskuplje modele. Fokusni sistem u novom Sony komadu koji košta 2000 € (sa Zeiss staklom) je efikasniji od sistema u Canonu EOS 1x koji košta 6000 € (samo telo). A zbog fokusnog sistema i košta toliko…
Moguće to za “stock”. Ja vidim da se često koristi za osnovni model nečega, verovatno u žargonu.