Ama, pustite me da bar u naslovu malo lažem.
Ponekad se baš potrefi. To je pogotovo ludo kad si ubeđen da raspolažeš nekim komadom nedostatne opreme, pa njome ne možeš da dostigneš ništa iole ozbiljno. Kad ono, pazi sad.
(Nema veće fotke; ne bi ni bila mnogo veća, uostalom.)
Da skratim priču na početku: nije ovo nikakva montaža. Ovako je iskopirano sa kartice upravo izvađene iz fotoaparata. Obrade nema. Ovo u šta gledate je spušteno sa pune veličine 1280 piksela na 640 piksela za uklapanje na ovu stranicu – i to je sve.
A sad objašnjenje.
Bio je 5. januar 2004. Bila je to prva zima kad sam imao digitalni fotoaparat, beše to moj prvenac Canon A100, žestoka sprava od 1,2 Mpix koju sam kupio od nekog mutnog lika za celih 70 dolara koje sam imao da mu ponudim. Sve u svemu, dosadilo nam je novogodišnje lezilebovanje i krkanje, pa smo rešili da porodično izađemo u šetnju i prigrabimo malo novogodišnje čarolije na trgu. Naumih da se okušam sa večernjom fotografijom.
Znao sam da taj mališa ne može bogzna šta, ali jedno sam imao na pameti. Negde bejah pročitao da postoji trik da se dobije dobro ambijentalno svetlo u večernji sat tako što se uključi duža ekspozicija, a blic podesi na drugu zavesicu, tj. da bljesne na kraju ekspozicije, a ne na početku. Pokušam da izvedem par fotki na taj način, shvatim da to baš i ne ide tako lako, pa odustanem. Dok sam se vrteo po meniju fotoaparata, nisam primetio da zbog smrznutih prstiju nisam dobro pritisnuo opciju za povratak blica na prvu zavesicu.
Hodajući pored Ane, odlučim da je štriknem blicem, onako usput, bez naročitog plana. I zaista, nisam ni korak usporio. Valjda sam ispustio neki neartikulisan glas kada se blic nije odazvao kad sam pritisnuo okidač, Ana me je pogledala i počela da se smeje, mlatnuo sam aparatom u nameri da vidim šta je – i u tom času blic je sevnuo. Ekspozicija je trajala celu sekundu, što je u životu brzo, ali u foto-tehnici je to mala večnost. Za to vreme sam napravio pristojnu mrlju u pozadini i u tamnim delovima prvog plana; a onda je blic uhvatio svetle zone u prvom planu – Anino lice i taj čupavi šal, pa ispade šta ispade. Čak i ne smeta što su pregorele zone oko reflektora na platou pravoslavne crkve, već daje neki blesav šmek oko te crveno-žute palete na slici. A da bi sve bilo maksimalno ludo, pobrinula se poslednja slučajnost: kompozicija je skoro idealna – desno oko je u zlatnom preseku.
E, sad ide ono iz naslova: da ispričam lovačku priču kako je to sve bio deo plana. No, da bih tako pričao, morao bih da izmislim i valjan razlog što nikad više nisam uslikao tako nešto (nisam hteo, verovatno), pa onda kako bih sad to uradio kad bih hteo… Lakše je ne lagati: desilo se, pa se desilo. Potrošio sam bonus za incidentalno remek-delo, pa još portret, na svom prvom digitalcu. Ovaj sad mi je četvrti i sa njim sam uradio mnoge zanimljive fotke. Ali nijedan portret koji sam načinio nije ni blizu ovom, slučajnom.