Postoje oni trenuci negativnog sinhroniciteta, kad ne možeš ništa da ispraviš da bi bilo bolje. Kad poželiš dase prepustiš bujici bar neko vreme, da udahneš mal ovazduha pre nego što pokušaš ponovo. Jer naravno, pokušaćeš ponovo.
Tad dobra muzika može da pomogne. Poneka muzika može čak umornog čoveka da podigne na noge. E, baš takva je ova muzika.
Bilo bi pošteno da pustite to malo glasnije, bar da vam basovi malo zagolicaju stomak.
Briana Augera sam prvi put pažljivo slušao kad mi je drugar izručio gusarsko pakovanje albuma koji smo potkačili više puta na Suštini pasijansa – iz prostog razloga što mi je to jedan od omiljenih živih albuma u životu. To je Access All Areas (1993), koji su Brian Auger i Eric Burdon sastavili sa bandom ludaka. Od tog vremena do danas, naučio sam svašta, a pogotovo to da muzika koju Brian Auger stvara ima predznak velikog plusa kada je reč o mom ukusu.
Evo, dvadesetak godina čačkam tamo-amo i Auger me još nije izneverio. A kad to kažem, onda je to baš doslovno: pre nekoliko meseci je izašao album Live in Los Angeles koji je 2013. uživo snimio Brian Auger’s Oblivion Express, najvažniji od mnoštva bendova u karijeri ovog majstora. Nema kompromisa: reč je o bona fide krljačini u zoni kupaže funka, soula, jazz-rocka i bluesa. Ajde-de, i danas ima fusion bendova k’o šaše, ali džabe je svako poređenje: ekipa Briana Augera je uvek nešto posebno i drugačije. Nije moguće pronaći mnogo primera takve žive muzike uopšte u 21. veku, a kamoli ovih godina.
Svirku treba da čujete, pa tek onda da raspravljate o njoj. No, možda najsjajniji deo priče je pevanje: Alex Ligertwood je svoj posao uradio kao da ne postoji sutra. Na stranu što pričamo o čilcu od skoro 70 godina, a ne dečku od 25: tu energiju nećete sresti mnogo puta.
Najbolje od svega u ovoj muzici je što tu nema nikakvog filozofiranja niti ideologije, obaška nema svraba za postizanjem plasmana na nekakvim top-listama. Jednostavno, ti ljudi stvaraju muziku zato što uživaju u u njoj i zato što još uvek ima ludaka koji žele da je čuju na sceni. To vrzino kolo će trajati dok traje ta generacija, što nije mnogo, jer svi su oni već nabrali po sedam banki i više.
Neću da budem patetičan: tako je kako je. Volim ovakvu muziku. I voleo bih da budem u prilici da je čujem uživo. I to je sve.