Deseti januar 2016. je jedan od onih dana za koje ćemo, dok nas ne stigne Alojz, znati gde smo bili i šta smo radili. Jer, nije uvek tačan odgovor „krao sam orahe“. Obično, jeste, osim kad nije. A nije, kad se NEŠTO desi.
Naravno, znamo šta se desilo i da je prestao da fizički postoji čovek koji je radio mnogo toga, prema čemu većina onih koji su sa tim došli u dodir nije ostala ravnodušna. Definicija sadržaja sa značenjem, ako se ne varam?
Tačnije, datum kojeg ću se sećati do Alojzove posete je jedanaesti januar. Dojurio sam na posao, jer sam se setio da treba odštampati još jedan crtež za sastanak, odglavio zaglupljeni ploter, odštampao, odjurio na sastanak koji je lepo prošao a imaju i nespresso, došao nazad da odahnem, ajd pet minuta fejsbuka… BAM!
U glavi mi je zasvirala Warszawa, odmah sam proverio da nije patka, nije, au čoveče, proverih na pet a ne uobičajena tri mesta. Pravac terasa na 40. spratu, dupli espreso (za smirenje posle nespressa…) i nekoliko cigareta, a Warszawa i dalje ukrug. Vratim se, jutjub, low heroes lodger u krug…
Sa par drugara sa kojima sam pre tri i po do četiri decenije otkrivao kombinacije simfo rok ambijetalno elektronskog etno zvuka – a danas možemo samo na fejsbuku da pričamo jerbo smo većinom bukvalno na antipodnim tačkama planete, a neki su nedostupni zauvek – tokom tog dana sam pokušavao da se setim šta smo kada slušali, gde nas je povukao Eno a gde Fripp, ko je imao blistavu ideju da iste noći slušamo Brainticket i Low, a čini mi se, mada je vrlo mutno, da se desio i DAF, kakve veze tu imaju Talking Heads (nemaju, ima David Byrne i My Life in the Bush of Ghosts), kada smo se smejali kempu Let’s Dance, kada smo obeznanjeni izlazili iz jednog od pokojnih zemunskih bioskopa (i kog) posle Čoveka koji je pao na zemlju, na kom FESTu smo isteturali posle Merry Christmas Mr. Lawrence (beše li FEST?) i kako smo posle manijakalno navatavali Sakamota, čitali Mišimu, a tu je negde uvek bio i David Sylvian i Japan, i, da, pokušavali smo da se setimo vremena kad smo bili mladi i kada smo OTKRIVALI jer su postojali ljudi koji su STVARALI, a jedan od najvećih je stavio tačku.
Ako ste se izgubili u prethodnom pasusu, nema problema. Setite se sebe od oko dvadeset godina, i gde ste sve onda bivali.
Napisaše mnogi štošta od onda. Ja neću posle ovoga ništa više, osim da sam zvanično na pripremama za slušanje albuma Blackstar. Imam isti osećaj otkad nema Davida Bowieja kao i otkad nema Terryja Pratchetta. Na svetu je manje ljudi koji stvaraju, čija dela ne mogu da se brzo potroše, i teraju nas da mislimo, smejemo se sebi i drugima, i gledamo unapred ka sledećem.
Nema više.