Došlo vreme da se polako latimo posla. Dosta je bilo analitičkih procesa čačkalicom i koncem za zube.
Kakva je prilika da pronađemo zrno optimizma u raznim najavama i objavama svuda oko nas? Ne vredi da se uzdržavate od vesti: one će naći vas, hteli vi to ili ne hteli. I zato nemojte više da delite vesti na dobre i loše, jer svet odavno više ne funkcioniše na taj način. Već podelite vesti na izmišljene i trivijalne. Na one koje izazivaju u vama bes i one koje vas ostavljaju ravnodušnim. Na one koje vam ne znače ništa i one koje biste više voleli da niste čuli. Ne tražite prave vesti, dobre, značajne: nema toga više.
Kad vam niko ne kontrira u mišljenju, to nije dobro. U keltskim legendama su, navodno, zle veštice pobeđivali tako što su ih zaboravljali. A ako bi nas neko zaboravio, mi ne bismo bili više tako ni tužni. Ako bismo vam skrenuli pažnju na… Na… Ne… Uh.
Čekaj malo. Ovo nije dobro počelo… Bože, daj mi znak, da razumem kako zaista treba započeti utovar posle duge pauze!… I posle onakvih vesti…
A, da.
Bowie je tiho otišao na Neko Bolje Mesto i ostavio nas same. To nije bilo lepo od njega: nemamo nikog da postavimo na upražnjeno mesto. Neki su, čak, pisali peticiju Bogu sa zahtevom da vrati Bowieja. Ali nema vajde od toga: zadovoljimo se, što reče jedan, tom ludom srećom da od milion godina istorije humanoida živimo baš u vreme kada je živeo i Bowie. Doista: beše vredno.
A pored tolikih zamlata glumačkog zanata, baš oni među najboljima sa scene nađoše da se proređuju. Alan Rickman je takođe mahnuo i otišao. Mnogo je uloga kojima je zaslužio naše veliko poštovanje; čak i uloga onog profesora magije u onoj prostačkoj franšizi je bila vredna pomena. No, ako ikako možete, pogledajte film An Awfully Big Adventure (1995). Priča ima mračan i pomalo mučan rasplet, ali ne mari: glumačke bravure u filmu, među kojima je Rickmanova samo jedna od više njih, ostavljaju bez daha.
U međuvremenu, pogrešno je reći da je došlo do raspada sistema, jer nam se čini da sistem ove, prestupne i olimpijske, 2016. godine još uvek nije ni uspostavljen. Sve neka zimska melanholija, da ne kažemo neku težu reč, obuzela zbog toga što niko neće da nam kontrira. Ma, ni demagogijom da pokuša! Nismo gladni, nismo ni žedni, ništa nas ne boli, niko nam ništa nažao nije učinio (zapravo jeste, ali dobro sad, nećemo se odmah politikom baviti).
Šta je krenulo naopako, do đavola? Da nije nekalibrisano zazimljavanje baštenskih grizlija?
Uh! Ništa gore od nekalibrisanog zazimljavanja baštenskih grizlija. Eno, po Kikindi se priča kako je Šef tokom dočeka Nove godine vascelo veče (na javnom mestu!) pio samo mineralnu vodu, i to negaziranu. Posle je, oko Božića, umesto stare rakije pio nekakve antibiotike, a čuli su ga da kaže “Da, da, baš to sam i ja nešto razmišljao!” kada je jedan išao ulicom i sam sebi u bradu govorio “Stvarno ne razumem šta to ljudi nalaze u alkoholu!”…
Svet je otišao dođavola i sad ne znamo šta da uradimo da bismo vratili sve na svoje mesto. Ako imate bilo kakav predlog, sad je pravi momenat da ga iznesete. Bilo kakav, rekosmo – i loši predlozi se prihvataju kad nema nikakve ideje.
Samo da nas krene ovo pisanije. A proleće daleko.
Savet Alana Forda:
Ili hapsi ili se skloni sa funkcije, pa da te lepo uhapse. Prestani da zajebavaš pošten narod baveći se politikom. Ovaj savet je veoma skup i dolazi na naplatu neočekivano.
Recimo, ova vest:
Drsko ponašanje i pogrdno izražavanje o političaru u javnosti biće kažnjavano i sa 150.000 dinara, umesto dosadašnjih 700 dinara.
Sad još samo da negde organizuju srpski ekvivalent Golog otoka, pa da krenemo na službeni put. Pa da budemo i mi neki disidentski ku faktor.
U međuvremenu, kazna za uvredu političara još uvek iznosi 700 dinara, pa iskoristite priliku dok možete da platite. A vremenom ćemo uvesti novi rečnik kojim ćemo opisivati svoje mišljenje o političarima, a ovog puta… hm… Onako, baš-baš.
Dakle, ne kaže se “opet nas onaj jebe uzduž i popreko”, nego se kaže “baš je to lepo”. I ne kaže se “a, vidi ga, pička li mu materina”, već “baš je to lepo”. I nikako ne sme da se kaže “a šta sad sere, mater mu jebem fašističku”, nego “baš je to lepo”. I nikad ne recite uvredljivo “đubre radikalsko picousto”, nego “baš je to lepo”. I nikad, nikad nemojte reći “ma koji je bre on kurac”, ali svakako kažite “baš je to lepo”.
I tako: opet je uveden verbalni delikt.
Baš je to lepo.
Sve neke tužne vesti.
Razgovaraju dva praseta o metafizici, pa jedno upita:
– A je l’ veruješ ti u život posle Nove godine?
Znate li koji je najbolji i najefikasniji način da jedete palačinke sa nutelom? Ovaj:
Pripazite da ostane neka palačinka i drugima.
(poruka lične prirode: Marinko! Obuzdaj se!)
Pročitaj ovo: Vidio sam apokalipsu i rukovao se s vragom, razgovor sa Zoranom Marinovićem, fotoreporterom iz ratnih područja.
Početak i kraj priče je u interesu. Motorola je 2011. godine uvezla sedam milijardi dolara koltana iz Konga, s tim da se on ne prikazuje kao koltan iz Konga. Taj koltan dobije papire u Ugandi, zemlji koja koltan uopće nema. Otamo se koltan proda u Singapur, pa iz Singapura ide u Hong Kong, a iz Hong Konga u Švedsku. Onda, recimo, finska Nokia dobije preko Švedske čisti koltan iz Hong Konga. A onda Finci, fini ljudi, grle drveće, vode pse na posao i u svoje mobitele stavljaju koltan koji su kopala djeca od sedam godina. Dijete dobije kanticu i lopaticu, uđe u rupu duboku dvadeset metara i dok ne napuni kanticu ne može izići vani.
Dolar. Uvek dolar.
Uzgred: koltan je redak i dragocen mineral iz kojeg se dobija materijal za proizvodnju procesora u laptopima, tabletima i pametnim telefonima: ta sirovina je od ključne važnosti u integrisanim elektronskim sklopovima u kojima nije moguće aktivno hlađenje, za razliku od procesora u desktop računarima.
Imamo jednu dobru, ama dobru poslovnu ideju za vas: probijte tržište nižom cenom artikla.
(tnx Zoran via FB)
Tražite preporuku za čitanje? A da, jednom za promenu, vi nama preporučite nešto, a?
Ide plavuša ulicom i nosi živo prase pod rukom. Prolazi pored jednog tipa, koji je upita:
– Otkuda ti to?
– Ma pusti, izvukao sam je na božićnoj tomboli – odgovori prase.
Vežbate li vijuge ukrštenim rečima?
Nemojte propustiti da prelistate foto-priču o pripremi specijalnih efekata u kultnom filmu Blade Runner. Bejahu to romantična vremena kada su umeće, veština i stpljenje činili ključ za specijalne efekte, a ne CGI procesiranje.
Na sve strane nekalibrisani baštenski grizliji. Zaista nam nije nam jasno odakle ih toliko. Šef se pravi da takođe ne zna, ali izražavamo jasnu sumnju da ovo ipak ima neke veze sa njim.
Prolazi Mujo pored Hasine kuće, a Fata će sa balkona:
– Haso mi otputov’o na tri dana, a ja sama samcijata!
– A mogu li ja uć’? – upita Mujo.
– A nisam ti ja neka kurva, bolan!
– Ih, bona, pa k’o da bi ja platio!
Delio je ćevape. Verovatno ih je iz svog džepa i platio. Ako i nije, nema veze: baš je to lepo. Trudio se, zaista, da se pokaže domaćinski na tom skupu.
Baš je to lepo. Baš je to lepo. Baš je to lepo.
Nikad ne zanemari značaj udomljavanja napuštenih životinja. Jedino… Skokni sam po svoju.
Nikad ne zanemari značaj nošenja patke sa rol-kragnom po hladnom vremenu.
Baš je to lepo.
Jeste li se umorili od jeća i pića? Da li vam je dosta? Padate li na new age fazone o tzv. čišćenju organizma od otrova? Još niste ukapirali da nema većeg otrova od new age fazona? Hajde, hajde! Hrabro! Glavu gore! Još ovaj poslednji, kratki špil slava, pa ćemo se odmoriti… Od hrane, to jest. Od političara se ove godine, da izvinete, nećete ni nadisati, a kamoli odmoriti; tek se najesti nećete. Na vama je da pronađete način da se sa tim nosite kako znate i umete, pa da probleme rešavate čim se pojave. Jedan predlog smo vam već dali, a ako vi imate neki iole dobar predlog za nas, podelite ga sa nama i drugim čitaocima utovara nedeljom na Suštini pasijansa.
Prijatan ručak vam želimo!
P.S. I upamtite: baš je to lepo!
Komentari su onemogućeni.